Obilazi groblja i na njima pronalazi mir: “Misle da je morbidno, a ja uživam”

Na tim neobičnim putovanjima Trejsi fotografiše grobove za porodice koje ne mogu da ih posete, istražuje životne priče preminulih i, kako kaže, uživa u miru i tišini ovih mesta.

Od pisanja čitulja do obilaska groblja

Trejsino interesovanje za groblja javilo se još tokom studija, kada je kao pripravnica u lokalnim novinama pisala čitulje i sarađivala s pogrebnim preduzećima. Godinama kasnije, posle rođenja sina, otkrila je “Find a Grave”, platformu s podacima o grobnim mestima i spomen-obeležjima.

– Saznala sam da mogu da volontiram i fotografišem grobove za ljude koji ne mogu sami da ih posete. Recimo, ako je nečija tetka sahranjena u Škotskoj, a porodica živi daleko i ne može da doputuje, lokalni volonter može da pomogne. To mi je zvučalo sjajno, a bio je i dobar povod da izađem iz kuće – priseća se Trejsi.

Jedan od prvih većih poduhvata Trejsi Rajlands bilo je dokumentovanje grobova potomaka porobljenih ljudi u blizini nekadašnje plantaže. To iskustvo dodatno je produbilo njeno interesovanje i podstaklo je da otkriva životne priče iza imena uklesanih na spomenicima. Svoja saznanja potom je delila s njihovim potomcima i objavljivala na blogu.

Pročitaj i Pogrebnik Viktor otkrio za čim porodica pokojnika UVEK NAJVIŠE ŽALI: Gotovo svi govore OVO i TUŽNIJE JE I OD SAME SMRTI

– Uvek me čeka neka nova priča koju vredi istražiti, a svako otkriće je mala avantura. Ne poznajem mnogo ljudi koji se time bave. Meni to pomaže da održim um britkim i usavršavam pisanje – objašnjava Trejsi.

Tragična sudbina mladog para iz Nebraske

Kako Trejsi ističe, već i datumi uklesani na spomenicima mogu da nagoveste priču koja se iza njih krije. Godine smrti poput 1918. ili 1919. navode je da istraži da li je osoba bila žrtva španskog gripa. Među brojnim sudbinama koje je upoznala, posebno ju je potresla priča mladog para iz Nebraske.

– Naišla sam na grobove mladog bračnog para. Oboje su bili u dvadesetim godinama, a preminuli su u razmaku od svega nedelju ili dve. Istražujući njihovu sudbinu, saznala sam da su umrli tokom pandemije španskog gripa. Pronašla sam i novinski članak o njihovim sahranama, održanim u centru grada. Bili su omiljeni i njihov gubitak potresao je čitavu zajednicu. Da nisam potražila više podataka, ta priča bi možda ostala zaboravljena – kaže Trejsi.

Veruje da svaki grob, ma koliko skroman bio, čuva uspomenu na život vredan pažnje.

– O nekim ljudima nema podataka u popisima stanovništva, dokumenata ni novinskih članaka. Nisu bili slavni, ali su svojim porodicama značili sve. Ako uspem da otkrijem i podelim makar jednu takvu priču, sačuvala sam od zaborava nešto što bi inače ostalo nepoznato. To me podstiče da nastavim – ističe ova neobična Amerikanka.

“Danas je sve prebrzo, a groblja usporavaju vreme”

Trejsi ne obilazi samo grobove nepoznatih ljudi. Posetila je i počivališta brojnih američkih predsednika, borca za građanska prava Martina Lutera Kinga Mlađeg i pisca K. S. Luisa u Oksfordu. Obišla je i Vestminstersku opatiju, gde je kraljica Elizabeta I sahranjena iznad svoje sestre Meri.

Kako nije ljubitelj kampovanja ni boravka u divljini, Trejsi mir i predah od svakodnevnog stresa pronalazi na grobljima.

– Ona kao da postoje izvan vremena u kojem živimo. Danas se sve odvija prebrzo: informacije na internetu, obroci, život u gradu. Na grobljima nema te žurbe. Možete da usporite, prošetate i jednostavno upijete atmosferu – kaže Trejsi.

“Na grobljima ima mnogo lepote”

Trejsi često pitaju da li razgovara s duhovima, a pojedinci njeno interesovanje smatraju morbidnim. Ona, međutim, u obilasku groblja ne traži uzbuđenje ni zastrašujuće priče.

– Ne razgovaram s duhovima. Razumem da neki ljudi uživaju u takvim pričama, ali ja dolazim iz drugih razloga. Žao mi je što pojedini groblja doživljavaju isključivo kao sumorna mesta. Viktorijanci su ih uređivali poput parkova, u kojima ste mogli da čitate, napravite piknik ili nedeljom prošetate i obiđete svoje najmilije. Nisu bila zamišljena da budu depresivna. Na njima ima mnogo lepote, samo treba znati gde gledati – poručuje ona.

Ponekad naiđe i na prizore koji je nasmeju, poput grobnog mesta na kojem muž počiva između dve supruge ili, kako kaže, znatno ređeg slučaja žene sahranjene između dvojice muževa.

Ipak, na jedno mesto odlazi češće nego na ostala, noseći cveće umesto foto-aparata i beležnice. To je grob njenog oca Lerija, koji je preminuo mirno, okružen porodicom, ubrzo nakon što su odabrali njegovo grobno mesto.

O sopstvenom počivalištu još nije donela konačnu odluku. Razmišlja, ipak, da njen pepeo jednog dana bude položen na groblju koje smatra posebno lepim, u blizini porodice.