Bela Lugoši, zvezda filma “Drakula”, umro bez prebijene pare: Frenk Sinatra platio sahranu

Iza tog elegantnog držanja i misterioznog pogleda krila se sasvim drugačija životna priča. Dok je opčinjena publika uživala u njegovoj mračnoj filmskoj personi, Bela Lugoši je, s druge strane bioskopskog platna, one koju ne vidimo, polako tonuo zajedno sa karijerom.

Poslednjih decenija svog života, čuveni glumac i nekadašnji holivudski miljenik suočavao se sa finansijskim problemima, zavisnošću i sve većom usamljenošću, iako je imao porodicu uz sebe. Ovozemaljski kraj po mnogima najubedljivijeg holivudskog vampira bio je bolan i surov, daleko od glamura i njegovih blještavih kulisa. Besmrtnost je već druga priča. Tu mu je mesto bilo obezbeđeno davno pre nego što je sišao sa scene.

Evropski maniri i neverovatna harizma

Mađarsko poreklo najpopularnijeg filmskog Drakule otkrivaju i ime i prezime. Ne potiče iz Transilvanije, kao legendarni Vlad Cepeš, već iz rumunskog dela Banata i grada Lugoša, u kojem je ugledao svet 1882. godine kao Bela Ferenc Deže Blaško. Pre nego što je osvojio “fabriku snova”, gradio je karijeru u Evropi, a početak Prvog svetskog rata zatekao ga je dok je služio u austrougarskoj vojsci.

U Ameriku je stigao početkom dvadesetih godina prošlog veka, noseći sa sobom solidno pozorišno iskustvo, snažan akcenat i izgled koji se nije uklapao u tadašnje holivudske standarde glavnih junaka. Ipak, upravo su neobične crte lica, prodorne oči i specifičan govor postali njegovo najjače oružje.

Sve se preokrenulo u njegovu korist 1927, kada je na Brodveju zaigrao, pogađate, Drakulu, u predstavi zasnovanoj na čuvenom romanu Brema Stokera. Postigao je ogroman uspeh, a kada je 1931. dobio glavnu ulogu i u filmskoj verziji, postao je zvezda svetskog renomea.

Njegov Drakula nije bio samo čudovište koje vreba iz mraka, ili projekcija društvenih strahova od svega što je nepoznato. Dao mu je sasvim drugačiji karakter od onog koji se očekivao – bio je elegantan, obrazovan, zavodljiv, šarmantan, pa i zastrašujuće smiren. Govorio je polako, gotovo hipnotički, a svaki pokret posedovao je nešto teatralno i aristokratsko.

Upravo takav prikaz vampira postao je obrazac koji će decenijama kasnije preuzimati brojni filmski stvaraoci. Lugoši je posedovao i nešto što se ne može naučiti u školi – posebnu harizmu. S tim morate da se rodite, zar ne? Međutim, ono što mu je obezbedilo besmrtnost na bioskopskom platnu ubrzo je počelo da mu uništava stvaran život…

Holivud ga je video samo kroz jednu ulogu

Drakula mu je doneo enormnu popularnost i osigurao mesto u istoriji “sedme umetnosti”. Bio je toliko autentičan i upečatljiv, da je drugačije uloge dobijao na jedvite jade. Producenti su u njemu videli savršenog predstavnika horor žanra, pa je ponavljao slične likove, često u filmovima koji nisu mogli da se porede sa ostvarenjem koje ga je proslavilo (“Frankenštajnov sin”, “Nevesta monstruma”, “Gavran”, “Crna mačka”, “Ubistvo u ulici Morg”, “Beli zombi”, “Tajna ostrva s blagom”…).

Verovao je da može daleko više, bio je siguran u to, i bolelo ga je što mu ne pružaju priliku da se iskaže. Dodatni udarac predstavljala je činjenica da je njegov kolega Boris Karlof, poznat po ulozi Frankenštajnovog čudovišta, uspeo da ostvari širu i raznovrsniju karijeru.

Lugoši je, nasuprot tome, ostao vezan za horore i slične karaktere. Kako je vreme prolazilo, poslovi su postajali sve ređi, honorari manji, a privatni problemi sve ozbiljniji. Prvi je bio zdravlje, koje se naglo pogoršalo usled posledica povreda koje je zadobio dok je bio u vojsci.

Glumac se prvo borio sa zavisnošću od lekova protiv bolova, da bi kasnije prešao i na opijate, uključujući morfijum i metadon. Zbog toga je pedesetih godina često završavao u bolnici, što je, na kraju, dovelo do mentalnih oštećenja i kolapsa karijere, pa je, kada bi mu stanje dopuštalo, izvodio komične skečeve u noćnim klubovima ne bi li zaradio za život. Poslednji film, “Crni san”, snimio je 1955. Nije dočekao premijeru.

Svi su ga zaboravili, ali ne i Sinatra

U najtežem periodu, u njegovu priču ulazi jedno od najvećih imena industrije zabave – Frenk Sinatra. Legendarni pevač, kojem je diskretna velikodušnost obezbedila visoke pozicije u srcima svih empata, odlučio je da pomogne Lugošiju kada je saznao u kakvoj se situaciji nalazi. Biografi tvrde da je platio većinu bolničkih troškova, kao i rehabilitaciju, iako dvojica umetnika nisu bili bliski prijatelji.

Postoji nešto posebno dirljivo u toj priči… Jedan od najvećih zabavljača svog vremena pružio je ruku čoveku čija je slava pripadala sasvim drugoj epohi i segmentu šou-biznisa. Nije to bila pomoć koja je donosila publicitet, niti gest kojim se trebalo hvaliti pred kamerama, ali je nekad zvučnom imenu svakako značila.

Sinatra je, pričalo se, finansirao i Lugošijevu sahranu. Prema drugim pričama, koje se smatraju i tačnim, troškove poslednjeg ispraćaja pokrile su njegova supruga Houp i bivša žena Lilijan, koja je zakupila grobno mesto. Houp, skrhana od bola, otkrila je novinarima da se čovek koji je otelotvorio besmrtnog vampira užasno plašio smrti.

“Pred kraj je bio veoma umoran. Tri noći pre nego što je umro, zatekla sam ga kako sedi na ivici kreveta. Pitala sam ga da li se i dalje plaši. Odgovorio je potvrdno. Pokušavala sam da ga utešim, ali nije bilo pomoći.”

Strah od smrti i poslednji čin

Bela Lugoši preminuo je 16. avgusta 1956, u 73. godini, u svom domu u Los Anđelesu, posle snažnog srčanog udara. Njegova finansijska situacija bila je veoma loša, pa nekadašnja zvezda iza sebe nije ostavila bogatstvo kakvo bi se očekivalo od čoveka koji je postalo sinonim za jedan od najpoznatijih likova svetske kinematografije.

Ipak, ispraćaj je bio dostojan legende. Po želji porodice, sahranjen je u crnom odelu i sa plaštom kakav je nosio kao Drakula, replikom iz kultnog filma. Sahranjen je na groblju “Holy Cross” u Kaliforniji, a njegova večna kuća postala je mesto hodočašća koje i danas obilaze ljubitelji horora.

Ironija njegove sudbine je, mora se priznati, filmska: čovek koji je glumio besmrtnog vampira nije uspeo da se odupre strahu od smrti. A ipak, njegovo ime živi duže od mnogih zvezda koje su u to vreme bile slavnije i bogatije. Bela Lugoši možda nije dočekao holivudski hepiend, ali je dobio nešto što se ne može kupiti novcem – prestižno mesto u istoriji kinematografije. I njegov Drakula, sa opakim pogledom koji prodire kroz ekran, ostao je jedan od najvećih simbola zlatnog doba “pokretnih slika”.

Pogledajte BONUS VIDEO: