Ove 4 osobine krase emocionalno inteligentne ljude

Svi smo bar jednom sreli osobu koja kao da ima poseban dar za razgovor. Čak i kada se ne slažemo s njom, ne osećamo se napadnuto. Kada joj poverimo nešto što nas muči, ne požuruje nas da pronađemo rešenje, ne poredi naše probleme sa tuđim i ne pokušava da nam objasni zašto možda nemamo razloga da se osećamo tako kako se osećamo. Ona jednostavno ume da bude prisutna.

S druge strane, postoje i razgovori posle kojih se osećamo iscrpljeno, neshvaćeno ili čak krivo što smo uopšte nešto rekli. Ponekad nije problem u samoj temi, već u načinu na koji nam se neko obraća, u rečima koje bira i u tome da li je spreman da sasluša i ono što mu se ne dopada. Upravo se u takvim situacijama pokazuje koliko je emocionalna inteligencija važna za kvalitet naših odnosa.

Ona podrazumeva sposobnost da prepoznamo sopstvena osećanja, razumemo šta se događa u drugima, upravljamo reakcijama i izrazimo ono što mislimo na način koji odgovara situaciji. To ne znači da emocionalno inteligentni ljudi nikada ne gube strpljenje, ne greše ili ne ulaze u sukobe. Razlika je u tome što su spremniji da zastanu, razmisle i preuzmu odgovornost za svoje ponašanje.

1. Umeju da prepoznaju i imenuju ono što zaista osećaju

Jedna od važnih osobina emocionalno inteligentnih ljudi jeste sposobnost da prepoznaju sopstvena osećanja, umesto da ih sve svode na dve reči – “dobro sam” ili “nisam dobro”. Na prvi pogled, ovo deluje kao sitnica. Međutim, nije isto kada smo ljuti, razočarani, povređeni, postiđeni ili jednostavno iscrpljeni. Iako se te emocije ponekad prepliću, svaka ima drugačiji uzrok i zahteva drugačiji odgovor.

Na primer, osoba koja kaže da je ljuta na prijatelja možda je povređena jer se osetila zanemareno. Neko ko je razdražljiv na poslu možda je preopterećen i zabrinut da neće uspeti da ispuni sve obaveze. Kada ne prepoznamo šta se zaista događa u nama, lako je da pogrešno protumačimo situaciju i reagujemo na način zbog kojeg ćemo kasnije žaliti.

Emocionalno inteligentna osoba pokušava da razume šta se krije iza njene reakcije. Umesto da odmah optuži drugog, može da kaže: “Zasmetalo mi je to što se dogodilo, jer sam imao osećaj da moje mišljenje nije važno”. Ovakva rečenica ne znači da će druga strana automatski razumeti problem, niti da će se odmah složiti. Ipak, ona otvara prostor za razgovor, umesto da ga pretvori u međusobno optuživanje.

2. Ne umanjuju tuđa osećanja, čak ni kada ih ne razumeju

Jedna od najvećih grešaka u svakodnevnoj komunikaciji jeste uverenje da moramo da se složimo sa nečijim osećanjima kako bismo pokazali razumevanje. Kada nam neko kaže da je povređen, uplašen ili razočaran, često imamo potrebu da ga odmah utešimo ili ubedimo da situacija nije toliko strašna. Izgovaramo rečenice poput: “Ma, nije to ništa”, “Previše se opterećuješ” ili “Nema razloga da se nerviraš”.

Iako takve reči ponekad izgovaramo iz najbolje namere, osoba koja ih čuje može da stekne utisak da njena osećanja nisu važna ili da nema pravo da reaguje onako kako reaguje. Emocionalno inteligentni ljudi pokušavaju da izbegnu tu zamku. Oni razumeju da ista situacija ne mora kod svih da izazove istu reakciju. Ono što je jednoj osobi beznačajno, drugoj predstavlja veliki izvor stresa, tuge ili nesigurnosti.

Zato će pre nego što ponude savet pokušati da saslušaju i razumeju zbog čega je nešto toliko važno njihovom sagovorniku. Ponekad je dovoljno reći: “Razumem zašto te je to povredilo”, “Verujem da ti nije bilo lako” ili “Hoćeš li da mi ispričaš šta se dogodilo?”. Takve rečenice ne znače da bezuslovno podržavamo svaki postupak. Moguće je razumeti nečija osećanja, a istovremeno se ne slagati sa njegovim odlukama ili ponašanjem.

3. Ne dozvoljavaju da ih emocije potpuno preuzmu

Svako ponekad kaže nešto u afektu, podigne ton ili reaguje burnije nego što je nameravao. Ljutnja, strah, ljubomora i razočaranje mogu da budu veoma snažni, naročito kada razgovaramo sa ljudima do kojih nam je stalo. Međutim, emocionalna inteligencija podrazumeva da napravimo razliku između onoga što osećamo i onoga što odlučujemo da uradimo s tim osećanjem.

Možemo biti ljuti, a da ne vređamo. Možemo biti povređeni, a da ne pokušavamo da povredimo druge. Možemo se ne slagati sa nečijim mišljenjem, a da ne pokušamo da ga ponizimo. To ne znači da treba da potiskujemo emocije ili se pretvaramo da nas ništa ne pogađa. Naprotiv, važno je da osećanja prepoznamo i izrazimo, ali tako da ona ne upravljaju u potpunosti našim ponašanjem.

Emocionalno inteligentna osoba neće nužno nastaviti raspravu kada shvati da je previše uznemirena da bi razgovarala smireno. Možda će reći: “Sada sam previše ljut da bismo ovo rešili na pravi način. Hajde da napravimo pauzu i nastavimo kada se smirimo”. Takav postupak nije znak slabosti, niti izbegavanje problema. Nekad nas upravo pauza sprečava da izgovorimo reči koje ne možemo da povučemo.

Jednako je važno da ne prebacujemo automatski na druge odgovornost za svaku svoju reakciju. Neko može da nas povredi ili naljuti svojim postupkom, ali i dalje imamo odgovornost za način na koji ćemo odgovoriti.

4. Pažljivo biraju reči i razmišljaju kako će one uticati na druge

Postoji velika razlika između iskrenosti i grubosti. Iako se često čuje da neko “samo govori ono što misli”, iskrenost ne znači da imamo pravo da zanemarimo način na koji se obraćamo ljudima. Emocionalno inteligentni razumeće da nije važno samo šta želimo da kažemo, već i kako će naše reči biti shvaćene. Oni ne pokušavaju da po svaku cenu izbegnu neprijatne teme, ali se trude da budu jasni bez nepotrebnog povređivanja.

Na primer, postoji razlika između rečenica “Ti nikada ništa ne uradiš kako treba” i “Voleo bih da sledeći put ovo uradimo drugačije, jer mi je važno da se dogovorimo”. U prvom slučaju, druga osoba se lako može osetiti napadnuto i poželeti da se brani. U drugom, postoji veća mogućnost da čuje šta nam smeta i da zajedno pronađemo rešenje.

Isto važi i za šale. Ako se neko oseti povređeno zbog našeg komentara, nije dovoljno da kažemo da je to bila “samo šala” i da nema razloga da se ljuti. Naša namera možda nije bila loša, ali je važno da budemo spremni da shvatimo kako su naše reči uticale na druge. To ne znači da moramo da pazimo na svaku do te mere da više ne smemo slobodno da govorimo. Niti znači da smo odgovorni za svako tuđe tumačenje. Reči mogu biti pogrešno shvaćene čak i kada se iskreno trudimo da budemo pažljivi.

Emocionalno zrela komunikacija podrazumeva i sposobnost da priznamo grešku, izvinimo se kada je potrebno i pokušamo da pronađemo bolji način da izrazimo ono što mislimo, jer cilj razgovora nije uvek da dokažemo da smo u pravu.