Gde je sahranjena Evita Peron? Telo prve dame Argentine tajno preneto na drugi kontinent

Na groblju u Milanu od 1957. godine nalazio se grob sa imenom Marija Mađi de Magistris. Petnaestak godina kasnije otkriveno je da je na tom mestu zapravo bila sahranjena Evita Peron, najpoznatija argentinska prva dama, čije je balzamovano telo još 1955. nestalo iz sedišta sindikalne centrale u Buenos Ajresu. U Argentini, gde su se nakon njene smrti stvarali dugi redovi pred kovčegom sa njenim posmrtnim ostacima, pitanje gde je odnesena godinama je zbunjivalo javnost. Odgovor je ležao pod italijanskom zemljom, upisan pod imenom izmišljene Italijanke koja je, prema priči osmišljenoj da prikrije Evin nestanak, život provela u Argentini, ali je insistirala da bude sahranjena u domovini.

Telo omiljene argentinske prve dame nestalo je nakon puča u septembru 1955. godine, kojim je svrgnut njen suprug, predsednik Huan Domingo Peron. Španski anatom Pedro Ara balzamovao je Evino telo nakon njene smrti tri godine ranije, a ono je čuvano u zgradi Opšte konfederacije rada, poznate po skraćenici CGT. Tamo je trebalo da ostane do završetka spomenika, u grobnici u kojoj bi bilo trajno izloženo.

Vojne vlasti su u njenom grobu videle moguće mesto okupljanja pristalica svrgnutog predsednika. Oficiri su zato u decembru 1955. godine tokom noći izneli telo iz zgrade, nakon čega su kružile razne priče o mestima na kojima su ga navodno skrivali. Kako je svojevremeno pisao Bi-Bi-Si, jedno od privremenih skrovišta bio je kombi koji su premeštali po ulicama Buenos Ajresa. Vojni obaveštajac Manuel Sorolja kasnije je za argentinski list Klarin potvrdio priču o vozilu pored kojeg su se pojavljivale upaljene sveće, a imenovao je i bioskop u koji su potom odneli telo. Bio je to Rialto, gde je, prema njegovom iskazu, Evita neko vreme ležala skrivena iza pozornice.

Lekari krili šta se događalo pred kraj njenog života

I dok se jedna tajna mogla razrešiti otvaranjem groba, druga je ostala u svedočenjima lekara, starim snimcima i fotografijama nastalim pred kraj njenog života. Eva Peron umrla je 26. jula 1952. godine, u dobi od samo 33 godine, od uznapredovalog raka grlića materice. Operisao ju je u novembru 1951. godine američki hirurg Džordž Pek u bolnici u Aveljanedi. Njegovo učešće držano je u tajnosti, a javnost je mesecima o njenom zdravstvenom stanju znala mnogo manje nego što se moglo naslutiti iz njenih sve ređih nastupa i naglog mršavljenja. Kasnije se pojavila priča da je otprilike u to vreme podvrgnuta lobotomiji, ali te glasine nikada nisu zvanično potvrđene.

Neurohirurg Danijel Nijenšon i njegovi saradnici su u radu objavljenom 2012. godine u časopisu “World Neurosurgery” uporedili iskaze lekara Džordža Udvarheljija sa drugim svedočenjima, fotografijama i rendgenskim snimcima lobanje, na kojima su uočili promene koje odgovaraju tragovima takvog zahvata. Zaključili su da postoje indicije da je Eva u završnoj fazi bolesti podvrgnuta prefrontalnoj lobotomiji radi ublažavanja bola, anksioznosti i uznemirenosti.

Nijenšon je 2015. godine izneo i dalekosežniju pretpostavku da je zahvat mogao biti pokušaj da se utiče na njeno ponašanje u vreme napetosti unutar peronističkog pokreta. Međutim, ta tvrdnja oslanja se na posredne dokaze, dok je zvanični uzrok smrti Eve Peron do danas ostao rak koji je metastazirao.

Od siromašne devojke do najmoćnije žene Argentine

Tužan kraj i sve što se događalo posle smrti bili su svojevrstan nastavak gotovo filmske priče o Eviti Peron. Kad je 1935. godine stigla u Buenos Ajres, tada petnaestogodišnja Eva Duarte imala je malo toga što bi joj otvorilo vrata gradskih pozorišta. Rođena je 7. maja 1919. godine u kraju oko Los Toldosa, kao najmlađe od petoro dece Huane Ibarguren i Huana Duartea. Nakon očeve smrti porodica je živela skromno, a preseljenje u Hunin prethodilo je Evinom odlasku u prestonicu. Gluma joj je nudila mogućnost da sama zarađuje u gradu u kojem su je isprva čekale male uloge i nesigurni angažmani.

Na radiju je s vremenom postigla ono što joj je na filmu i u pozorištu izmicalo. Dobila je redovan angažman i publiku koja ju je prepoznavala po glasu. Kako u njenoj biografiji “To Be Evita” navodi Noemi Kastinjeiras, na stanici Radio Belgrano igrala je u dramatizacijama života poznatih žena, godinama pre nego što će njen sopstveni život postati građa za romane, filmove i mjuzikl. Iskustvo pred mikrofonom ostalo je čujno i kada je prešla u politiku. Znala je da zastane, sačeka odgovor mase, pa sledeću rečenicu izgovori tonom kojim se na radiju razgovaralo sa nekim koga govornik nikada neće videti, a ko ipak ima osećaj da je poruka namenjena upravo njemu.

U januaru 1944. godine razoran zemljotres pogodio je San Huan, a u akciju prikupljanja pomoći uključili su se glumci, pevači i radijske zvezde. Eva je bila među njima. Tada je upoznala pukovnika Huana Dominga Perona, koji je vodio resor rada i socijalne zaštite i već gradio veze sa sindikatima. Ona je imala 24 godine, on 48 i iza sebe brak koji je završio smrću njegove prve supruge.

U oktobru 1945. godine Peron je nakratko pritvoren, a radnici su se 17. oktobra okupili na Trgu Maja i zatražili njegovo oslobađanje. Kasnija legenda pripisala je Evi organizovanje mase, iako istorijski izvori njenu tadašnju ulogu opisuju mnogo skromnije. Venčali su se ubrzo nakon njegovog oslobađanja, a Peron je naredne godine pobedio na predsedničkim izborima.

Njegova partnerka u javnosti je za jedne bila supruga predsednika, a za druge jednostavno Evita. Posebno se obraćala radnicima koje je peronistički pokret nazivao desamisados, odnosno ljudima bez košulja. U zemlji u kojoj je odeća jasno odavala društveni položaj, pogrdni naziv postao je ime pod kojim su se radnici prepoznavali na skupovima. Dok je Huan Peron sa vrha države pregovarao sa sindikatima, Eva je sa njihovim predstavnicima održavala sopstvene veze, primala delegacije i posredovala u radnim sporovima. Tamo je, uz fondaciju i žensku partijsku organizaciju, izgradila političku moć koja joj je pripadala i mimo ceremonijalnih dužnosti prve dame.

Tu moć je nosila i na putovanjima na koja je odlazila bez supruga. Na evropskoj turneji 1947. godine, nazvanoj, kako piše Muzej Evite, Turneja duge, dočekao ju je španski diktator Fransisko Franko, a u Vatikanu ju je primio papa Pije Dvanaesti. Za Buenos Ajres to je bila prilika da predstavi svoju spoljnu politiku, a za Frankovu Španiju, tada diplomatski izolovanu, poseta iz Argentine imala je sopstvenu političku vrednost.

Na put je Eva ponela odeću argentinskih modnih kuća, između ostalog i haljinu Bernarde Meneses za audijenciju kod pape. Kasnije je za svečane prilike nosila i kreacije Kristijana Diora i Žaka Fata. U Buenos Ajresu neke modne kuće izbegavale su javno da govore da je oblače kako ne bi izgubile klijentkinje iz društvenih krugova koji su je prezirali.

Fondacija koja je nosila njeno ime, osnovana 1948. godine, pretvorila je pojedinačne susrete i molbe u mrežu socijalne pomoći. Gradila je i opremala ustanove, osnivala domove i škole i delila lekove, odeću i igračke. U jednom od prihvatilišta u Buenos Ajresu, u kojem se danas nalazi Muzej Evite, žene i deca privremeno su dobijali smeštaj. Prostor je uređen sa pažnjom kakva se u tadašnjim dobrotvornim ustanovama retko mogla očekivati. Važan deo Evinog šarma bio je upravo u tome što je ljudima koji su dolazili po pomoć davala do znanja da imaju pravo da očekuju i pristojne uslove, a korisnicima fondacije ostajala su i mnogo konkretnija sećanja, na krevet u kojem su mogli da prespavaju ili na bolnicu u kojoj su mogli da se leče.

Način na koji je fondacija dolazila do sredstava izazivao je polemike, uključujući optužbe da su pojedini donatori bili pod pritiskom. Dobročinstvo se, uz to, odvijalo uz intenzivnu propagandu vlasti, koja je sužavala prostor kritičkoj štampi. Istoričar Džejms Kejn u knjizi The Fourth Enemy opisuje kako je vlada koristila kontrolu distribucije novinskog papira i administrativne mere protiv opozicionih listova. Jedan od najpoznatijih slučajeva bila je eksproprijacija dnevnika La Prensa 1951. godine i njegovo prepuštanje sindikalnoj centrali. U sukobu koji je prethodio preuzimanju lista Huan i Eva otvoreno su podržali prodavce novina u njihovom sporu sa vlasnicima.

Kada je 1947. godine donet zakon kojim su Argentinke na nacionalnom nivou dobile pravo da biraju i budu birane, iza njega su već stajale decenije rada zagovornica ženskog prava glasa. Eva je kampanji dala prostor na radiju i političku težinu prve dame, a dve godine kasnije, osnivanjem Ženske peronističke stranke, organizovala je mrežu ogranaka u kojima su žene vodile sastanke, učile da čitaju i pišu i pripremale se za izbore. Stranka je njihovu novu ulogu vezala uz odanost Peronu, ali su mnoge upravo kroz te ogranke prvi put vodile političku kampanju ili govorile pred ljudima koji su do tada takve poslove prepuštali muškarcima.

U avgustu 1951. godine sindikalna centrala na širokoj aveniji 9. jul sazvala je skup na kojem je od Eve zatraženo da se kandiduje za potpredsednicu. Na snimcima sa tog događaja čuje se kako je masa požuruje da prihvati, dok ona pokušava da dobije vreme za odgovor. Imala je podršku sindikata, a mogućnost da se nađe na korak od predsedničke pozicije izazivala je otpor u vojnim krugovima. Istovremeno je bila teško bolesna. Devet dana nakon skupa, 31. avgusta, preko radija je objavila da odustaje.

Na dan izbora, 11. novembra 1951. godine, više od tri i po miliona Argentinki prvi put je glasalo na nacionalnim izborima. Eva je svoj listić predala iz bolničkog kreveta u Aveljanedi, nekoliko dana nakon operacije. To je bio jedini put da je glasala. U junu sledeće godine pojavila se uz supruga na dan kada je preuzimao drugi predsednički mandat, a 26. jula na radiju je objavljeno da je umrla.

Gde je završilo telo Evite Peron?

Kada je Evino telo 1971. godine izvađeno iz milanskog groba, predato je Huanu Peronu u Madridu, gde je živeo sa svojom trećom suprugom Marijom Estelom Martinez, poznatijom kao Isabel. Telo je ostalo u Španiji i kada se Peron prvi put vratio iz egzila 1972. godine i kada je naredne godine ponovo postao predsednik.

Nakon njegove smrti u julu 1974. godine predsedničku dužnost preuzela je Isabel, a u oktobru je peronistička gerilska organizacija Montoneros ukrala iz grobnice telo bivšeg predsednika Pedra Eugenija Aramburua i kao uslov za njegov povratak zatražila da se Evita vrati u zemlju. Isabel je pristala, pa su Evini posmrtni ostaci stigli u Argentinu 17. novembra 1974. godine. Sa aerodroma su prevezeni u predsedničku rezidenciju Kvinta de Olivos, gde je restaurator Domingo Telečea zatekao, između ostalog, teško oštećena stopala. Kada je završio rad, Evino telo je nakratko ponovo izloženo javnosti, u otvorenom kovčegu pored zatvorenog kovčega njenog supruga.

Kripta u Olivosu bila je privremeno rešenje. Isabel je najavila da će Evini ostaci tamo počivati uz Huanove dok se ne izgradi zajedničko počivalište u sklopu nacionalnog spomenika nazvanog Oltar otadžbine. Spomenik nikada nije dovršen. Nakon što je vojna hunta u martu 1976. godine svrgnula Isabel, prihvatila je molbu Evinih sestara, pa je Evita u oktobru sahranjena u grobnici porodice Duarte na groblju Rekoleto u Buenos Ajresu. Huanov kovčeg premešten je na groblje Čakarita, odakle su njegovi ostaci 2006. godine premešteni u mauzolej u San Visenteu, piše express.hr.

Pogledajte BONUS VIDEO: