Žika Nikolić u suzama prvi put o smrti žene: “Ostao sam bez snage”

O Žiki Nikoliću publika decenijama ima sliku čoveka koji u domove gledalaca unosi vedrinu, neposrednost i dobro raspoloženje. Iza osmeha po kojem ga prepoznaju, međutim, danas se krije velika lična bol.

Pre nekoliko nedelja ostao je bez supruge Zorane, sa kojom je proveo četiri decenije, a njihov zajednički život bio je mnogo više od braka, bili su prijatelji, saradnici i oslonac jedno drugom.

Na pitanje kako se oseća nakon velikog gubitka, Žika ne pokušava da pronađe utešne reči niti da prikrije ono što proživljava.

– Dobro sam, u principu. Ali, pošteno da vam kažem, imam utisak da sam pola čoveka. Ipak, obaveze koje smo nas dvoje preuzeli izgleda da sada moram ja da završim – započinje priču za “Blic” Žika Nikolić.

Četrdeset godina zajedničkog života nije samo broj, već čitav jedan svet koji su izgradili. O svojoj supruzi govori sa posebnom nežnošću, ističući da je njihov odnos bio ispunjen ljubavlju, razumevanjem i zajedničkim radom.

– To je bio izvanredan život. Zaista svakome mogu da poželim takav brak, takvog bračnog druga, prijatelja i saradnika. Kada je pre petnaestak godina otišla u penziju, upisala je kurs za snimateljku i počeli smo zajedno da radimo. Ona je snimala, ja sam radio ovo što radim i tako smo desetak godina funkcionisali kao tim. To je bilo zaista izvanredno. Ona je bila moja snaga – iskreno priča Žika.

Njihova ljubavna priča počela je, kako kaže, prepoznavanjem koje se ne može lako objasniti.

– Našli smo se u određenom trenutku, nekako su nam se poklopile frekvencije. Bila je to ljubav na prvi pogled – priseća se on.

Na pitanje koliko se čovek promeni kada izgubi ženu sa kojom je delio sve, Žika zastaje. Još je rano da govori o tome kako će izgledati njegov život bez Zorane, a bol je, priznaje, i dalje prevelika.

– Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Sada ne znam ni da li postojim… Nekako živim u lebdanju. Suviše je rano da bilo šta zaključujem. Samo znam da je teško, veoma teško. Ali, preuzeo sam neke obaveze koje smo zajedno dogovorili i pokušaću da uradim sve što smo planirali, ukoliko to bude moguće – kaže Nikolić suznih očiju.

Ni u trenucima najveće tuge ne želi da sudi ljudima koji se nisu pojavili na poslednjem ispraćaju njegove supruge. Pravi jasnu razliku između istinskih prijatelja i ljudi sa kojima se tokom karijere samo povremeno susretao.

– Nikome ne mogu ništa da zamerim. Prijatelji su bili tu. Ako mislite na ljude sa kojima sam se povremeno družio ili koji su gostovali u mojim emisijama, to je druga priča. Njih nisam ni računao. Ne mogu nikome da zamerim, jer i sam znam koliko je teško odlaziti na sahrane. Oni koje mnogo volim i koji su mi zaista dragi bili su tu – kaže Žika.

Među onima koji su bili uz njega je i Suzana Mančić, njegova i Zoranina dugogodišnja prijateljica. Ipak, Žika ne želi da se vraća na ono što je bilo, već pokušava da pronađe snagu za svakodnevicu i posao koji ga i dalje ispunjava.

„Žikina šarenica“ ponovo okuplja generacije

Iako je u penziji, Nikolić nije čovek koji ume dugo da miruje. Njegova „Žikina šarenica“ ponovo se emituje, a povratak pred kamere, priznaje, dogodio se sasvim neočekivano.

– Otišao sam na Prvu sasvim drugim povodom, kod svojih prijatelja, ali smo onda razgovarali i oni su poželeli da napravimo nešto. Pitali su me šta bismo radili, a ja sam rekao da jedino ovo sigurno znam i da znam da će biti dobro. Dogovorili smo se da malo restilizujemo i ponovo napravimo “Žikinu šarenicu”. Mislim da nas je poslužila sreća. Dobro ide i u tom terminu, subotom od 12.00 do 14.30 h, među najgledanijim smo programima – otkriva Žika.

Posebno ga raduje što emisija nije izgubila publiku ni posle toliko godina. Naprotiv, oko nje se stvorila svojevrsna porodična tradicija, pa je danas gledaju i generacije koje su uz nju odrastale.

– Emisiju smo započeli 2005. godine i sada srećem mnogo ljudi koji mi kažu da su njihove bake i deke gledali “Šarenicu”, a oni su je pratili zajedno sa njima. Šalim se da su to babina i dedina deca. Upravo među njima imam najvernije gledaoce. Mlađoj generaciji televizija je nešto gotovo imaginarno, ali stariji su ostali verni. To me je pozitivno iznenadilo, jer danas živimo u vremenu društvenih mreža i svega što one donose – kaže Nikolić.

Iskrenost se ne može odglumiti pred kamerama

Tokom dugogodišnje karijere Žika je stekao brojne prijatelje, ali i naučio da razlikuje poslovne kontakte od iskrenih odnosa. Na pitanje da li je zbog svoje otvorenosti i iskrenosti nekada ispaštao, odgovara da se ne oseća uskraćenim za prijateljstva i lepe odnose.

– Sa nekim životnim iskustvom sam bogat čovek. Nisam bio štedljiv kada je reč o davanju sebe i davao sam koliko sam mogao. Mislim da sam zauzvrat dobio zaista mnogo. Sa nekim ljudima sam bio i ostao veliki prijatelj, a ta prijateljstva nisu poremetile nikakve turbulencije. Sa drugima se jednostavno sretnete, odradite posao i nastavite dalje. Druženja su posebna priča, tu sami birate ljude – objašnjava on.

Upravo takav kakav je privatno, tvrdi, bio je i pred televizijskim kamerama. Smatra da publika prepoznaje kada je neko iskren, a kada pokušava da igra ulogu koja mu ne pripada.

– Mislim da se Žika sa ekrana ne razlikuje od privatnog Žike. Kada smo 2005. godine počinjali emisiju, razgovarao sam sa direktorom Aleksandrom Tijanićem i ta neposrednost, iskren kontakt sa ljudima, bili su glavni adut. Staklo na ekranu ne ume da laže. Ono vas potpuno ogoli i tu ne možete da folirate. Možete jednom ili dvaput, ali vas kamera na kraju razotkrije. Taj odnos mora da bude iskren. Ja sam davao sebe i zauzvrat dobijao veliku ljubav gledalaca – kaže Nikolić.

Na pitanje da li je zbog posla i ambicije nekada propustio nešto što nije mogao da nadoknadi, odgovara bez razmišljanja.

– Ma kakvi! Mislim da me je Bog nagradio lepim životom, divnim poslom i divnim ljudima. Ne mogu da kažem da sam zbog karijere nešto izgubio.

Ipak, put do uspeha nije uvek bio jednostavan. Kao čovek koji je u veliki grad došao iz manjeg mesta, susretao se sa predrasudama, ali i sa ljudima koji su mu pomogli da pronađe svoje mesto u profesiji. Posebno pamti period oko 5. oktobra 2000. godine, kada je, kako kaže, osetio koliko ljudi mogu da budu surovi.

– Bilo je raznih stigmatizacija. Znate kako je kada dete dođe sa sela u veliki grad, pa se pitate šta ono zna i kako će da se snađe. Ipak, imao sam dovoljno ljudi i prijatelja koji su mi pomogli. Nisam doživeo neke velike udarce, osim jednog teškog perioda 2000. godine, u vreme 5. oktobra. Tada sam osetio šta čovek može da bude. Pokojni kolega Mirko Alvirović i ja dobijali smo ocene sa mrtvačkom glavom na panou u redakciji, a nekoliko meseci nam nije bilo dozvoljeno da radimo. To je bilo veoma teško i nije bilo po meri čoveka- priseća se Žika.

Ipak, taj period nije ga slomio. Naprotiv, smatra da je iz njega izašao jači i da je sve što se dogodilo na kraju postalo temelj za njegov dalji profesionalni uspon.

– I to je prošlo. Nekako se sve stabilizovalo, a meni je to bio temelj da posle toga još više uzletim. Protumačio sam da sam dobro postupio. Istrpeo sam nešto, a na kraju se ispostavilo da sam napravio čvrst temelj za dobar let – kaže Nikolić.

Ne krije da je čovek koji ume da oprosti i ne želi da život troši na mržnju i vraćanje dugova.

– Naravno da praštam. Šta ja imam od mržnje? Ništa, samo sebe ubijam. Nisam ni tim ljudima zamerio. Nastavili smo da radimo, oni su ostali u kolektivu, ali su se nekako sami iscrpeli u toj mržnji i nestali – kaže on.

Televizija je za mene oduvek bila igra i ljubav

Iako je danas u penziji, Žika kaže da nikada nije imao osećaj da zapravo radi, jer je televiziju oduvek doživljavao kao zadovoljstvo. Njegova ljubav prema ovom poslu počela je još u detinjstvu, kada je prvi put imao priliku da gleda televizijski program.

– Uvek sam ovaj posao doživljavao kao jednu lepu igru. Ne možete to drugačije ni da radite. Kada pomislim na televiziju, uvek se vratim u detinjstvo. Imao sam sedam ili osam godina, a u selu je postojao samo jedan televizor. Svi smo odlazili kod rođaka čiji je otac radio u Americi i poslao mu televizor. Tamo smo gledali kviz i Miću Orlovića – priseća se Žika.

Upravo je susret i kasnija saradnja sa legendarnim televizijskim voditeljem Mićom Orlovićem za njega predstavljala jedan od najvažnijih trenutaka karijere. Čovek koga je kao dečak gledao na malom ekranu kasnije mu je postao kolega, ali i neko čije je mišljenje posebno cenio.

– Vrh svoje karijere doživeo sam kada sam se, posle mnogo godina, našao u situaciji da sarađujem sa Mićom Orlovićem. Za mene je to bilo ostvarenje sna. On je pogledao nekoliko mojih emisija i jednom me je sreo na ulazu u televiziju. Rekao mi je da želi nešto da mi kaže. A onda sam čuo reči koje i danas pamtim: “Drugačiji si od drugih. Neguj to i ostani takav da te ljudi prepoznaju. Ako se uklopiš i budeš imitirao druge, to prvo nisi ti. To se nikada ne završi dobro i nećeš ništa napraviti” – otkriva Nikolić.

Orlović mu nije bio samo uzor, već i primer pravog profesionalca. Posebno pamti period kada je legendarni voditelj, i nakon odlaska u penziju, došao da pomogne kolegama u Jutarnjem programu.

– Kada je otišao u penziju, pola godine je dolazio u Jutarnji program RTS koji sam radio. Uveli smo i jedan jutarnji Dnevnik nedeljom, a Mića je šest meseci besplatno dolazio i radio. Tada sam zaista shvatio šta znači biti profesionalac i čovek iz medija. Bio je pravi čovek – kaže Žika.

Sa posebnim poštovanjem govori i o drugim televizijskim imenima koja su obeležila jednu epohu, a čiji doprinos, smatra, ne bi trebalo zaboraviti. Među njima su Bane Vukašinović, Minja Subota i Dunja Figenvald-Puletić.

– Sve ste ih dobro pomenuli i drago mi je da ste to učinili. Sa Banetom sam radio još pre nego što sam došao na televiziju, dok sam bio u Radio Vrnjačkoj Banji. Bio je divan, iskren, impulsivan i veoma drag čovek. Minja Subota je, čini mi se, bio aktivan do poslednjeg dana. Dolazio je, radio i uvek bio posvećen onome čime se bavio. A Dunja je bila divna dama i koleginica od koje se mnogo moglo naučiti – priseća se Nikolić.

Iako iza sebe ima dugu i uspešnu karijeru, brojna poznanstva i iskustva koja bi mnogi poželeli, Žika kaže da još ima želja. Međutim, one više nisu vezane za televiziju, nove emisije ili profesionalne uspehe. Danas mu je najvažnije da pomogne svojoj deci i da im olakša život.

– Glupo je da kažem da sam sve ostvario, jer zašto onda živim? Živim da pomognem deci, da im još malo olakšam život i da se lepše osećaju. Mada su se oni lepo snašli i ja sam prezadovoljan. Mislim da smo Zorana i ja sa njima zaista išli dobrim putem – kaže Žika.

Jedna želja ipak mu još nije ispunjena, da postane deda, ali se nada da će se i to dogoditi.

– Unuke, nažalost, još nemam i žao mi je zbog toga, ali nadam se. To je nešto što mi je ostalo neostvareno – priznaje Nikolić, završavajući razgovor rečima koje možda najbolje opisuju njegov pogled na život: „Ako poživim, da im bude na dobro. I da se raduju što me imaju”.

BONUS VIDEO: U DOMU ZVEZDE JUGOSLAVIJE Voditeljka priča o odlasku sa RTS-a, smrti muža i deci