Bolna ispovest pisca koji je odrastao u domu: “Tamo je bila moja porodica”

Ekipa “Blica” gostovala je na snimanju serije “Grad bola” po scenariju Metija Kamberija, pisca kog život nije mazio, on je od dečaka sa ulice i Doma za decu bez roditeljskog staranja došao do autobiografskog romana, po kom se i snima gorepomenuta serija.

Imali smo priliku sa Metijem Kamberijem da porazgovaramo o iskustvu, životu u domu i svemu onome što ga je navelo na ovaj podvig, nakon što je četiri godine pisao scenario.

– Proces je bio dug. Četiri godine se radilo na scenariju. Nakon što sam izdao roman 2020., ja sam već 2021. počeo da pišem scenario i to je trajalo dosta dugo. To je kompleksna tema. Pored svog iskustva koje sam imao životno u domu, ja sam čitao socijalne anamneze koje su bile raznolike i skupljao sam te podatke i onda krenuo u pisanje scenarija. Nakon četiri godine, scenario je bio završen. Dovoljno dobar da se ponudi produkciji i reditelju. Onda sam kontaktirao Luku s kojim sam već imao kontakt ranije. On je to pročitao za dve noći i bio oduševljen. I onda smo krenuli u razradu scenarija da to bude prevedeno u jezik slike. Kada smo razradili projekat, nas trojica Sava, Luka i ja odneli smo scenario Milošu Avramoviću. Miloš ga je prihvatio i tada je počela ova avantura koja nas je, posle toliko godina rada, dovela do snimanja serije „Grad Bola“. Sava Pavlović je danas izvršni producent na projektu. Njegova podrška mi je mnogo značila, ne samo profesionalno već i na ličnom nivou. Sava se priključio ovoj priči nakon dve godine mog rada i čekanja, u trenucima kada sam bio umoran od svega i kada sam razmišljao da odustanem. Bio je uz mene i davao mi podršku da nastavim da guram projekat u koji sam verovao. Mnogo mi je značilo što sam na ovom putu imao njega uz sebe – rekao je on.

Meti ističe da mu je drago što je svoju priču podelio sa javnošću.

– Glavni junak je Amiraga. Mi kroz njegove, kroz njegove vizure pratimo i ostale likove koji su dosta karakteristični i onako psihološki složeni karakteri. I ovo je priča o domu, o deci koja žive na margini društva. Priča je izuzetno snažna. Zanimljivo je to što puno mladih ljudi radi na ovoj seriji. Ja sam izuzetno ponosan na ovo i drago mi je što “Grad bola” više nije samo moja priča, već priča svih nas koji radimo ovde i priča koja će biti i priča za gledaoce.

Pitali smo Metija i kakve emocije se bude u njemu sada kad se snima serija o životu koji je živeo.

– S obzirom da sam ja dugo u ovom procesu i procesu stvaranja, nekako mene je prošla ta euforija da kažem i ta vrsta emocija i više se trudim da pomognem šta mogu reditelju, dam neku sugestiju. Emocije su pomešane, ali još uvek nemam vremena da sednem i da skupim sve utiske, jer je bilo dosta zahtevnih scena u mahali i ovde u domu, ali bio sam spreman za ovaj korak i priželjkivao sam i to se desilo. Nije kao nešto što je palo s neba ili nešto, nego se radilo na tome dugo.

Svoje lično iskustvo je pretočio i ispisao stranice, po kojima se snima serija, a poruka, kako kaže, ima mnogo.

– Ova serija verujem da će uticati na mnoge mlade ljude, da će štićenici koji borave u domu, da deca koja žive na margini društva, deca koja nemaju čvrste korene u porodici da vide i shvate da oni nisu više nevidljivi, već da smo se stvarno potrudili da ova tema bude i vidljiva. Desila se situacija da smo donirali domu automobil, jer znamo koliko to znači ovoj ustanovi, da se nekako olakša svakodnevni njihov život. I meni je jako drago zbog toga jer mi samo ne snimamo seriju. Mi pored ovoga smo i pričali sa tim štićenicima. Ima ovde statista koji su stvarno štićenici i to je dobro što je ova priča autentična.

Pomešane emocije

Dok je pisao u domu, često su ga obuzimale emocije.

– Bilo je haotično izuzetno. Bilo je dana kada sam hteo da odustanem, kada je scenario stajao u fioci. Prosto sam bacio akcenat na neke druge stvari, ali uvek sam se vraćao tom scenariju, jer sam zaista verovao u tu priču i kada imaš potrebu za nečim kao potrebu da dišeš, onda ti ne pada teško da to guraš i da radiš na tome, ali emocije su bile jako pomešane. Ova tema zahtevala je puno odricanja. Ja nisam pisao iz salonske fotelje, ova priča se ne piše iz udobnosti, ova priča se piše iz surove realnosti. Ja sam nakon scenarija ponovo otišao neko vreme da provodim u mahali da osetim kako to funkcioniše. Nisam štedeo sebe.

Meti: “Najlepši deo svog života sam proveo u domu

Ipak, sa ove distance kada se seti vremena provedenog u domu, ističe da je to najlepši deo njegovog života, bez obzira na pozadinu.

– Pa to su meni najlepše emocije, najlepši deo svog života sam proveo u domu. Imao sam prijatelje, drugare, upoznao sam puno ljudi. Nosim jako lepe uspomene. Ima i manje lepih, kao i u svakom, u svakoj porodici ima i loših i lepih emocija. S obzirom da je moja porodica bio dom, imao sam i lepe emocije i onako manje lepe. Taj dom me je nekako probudio, osvestio – ističe Meti, koji ističe da je njegova porodica bila dom:

– Kao i svaki čovek što u sebi bes. Bes je jedna vrsta emocije. Ako si živ, onda je to normalno, nisi predmet. Samo predmet nema emocije i samo predmet ne reaguje. S obzirom da sam ja čovek, naravno da sam imao razne vrste emocija u tom domu i van njega. I da nisam bio u domu, verovatno bih imao iste emocije. Bio bih i besan i tužan kao i svi ljudi. U domu sam sazrevao. Gradim sebe svaki dan. Još uvek sam mlad, tek sam se ispilio, gradim se svaki dan. Najgore je ostati isti. Važno mi je da ne ostanem isti u životu, nego da se menjam, da gradim sebe, da sazrevam u ozbiljnog čoveka.