in

Naši reporteri sa ogorčenim narodom na Jarinju, koji je čekao da KPS odblokira administrativne prelaze

NIKADA ovoliko ogorčenja. Nikada ovolike kolone na Jarinju kao prethodnog dana i pretprošle noći.

Stotine automobila u koloni, Foto Dragan Milovanović

Nikada tolike bahatosti privremenih prištinski vlasti da zatvore ionako zatvorenu “državicu” i pred njom i u njoj Srbe – kao zamorčiće. Ovoga puta ucenjujući ih da prihvate Odluku o preregistraciji vozila i nekakve deklaracijske listove, umesto srpskih ličnih karata.

Agonija je počela u nedelju, po podne. Stotine ljudi ostalo je ispred i iza administrativne linije. Čitave porodice s jedne i druge strane. Porodice sa decom.

Radnici preduzeća koji su vikend proveli kod rodbine u centralnoj Srbiji. Mnogi koji su se vraćali sa odmora. Stari i bolesni, sa teretom godinama i mukom… Ni za koga nije bilo milosti pred pomračenim naumom da se pokaže “snaga” u disciplinovanju naroda na svom pragu. Svojoj kući. Svojoj zemlji.

– Drugi put dolazim i čekam. Prvi put prekjuče, po podne, vraćao sam se sa unucima iz Kraljeva. Čekao, čekao i vratio decu kod prijatelja, sad sam ponovo u ovoj koloni gotovo osam sati – ne može da veruje ni samom sebi Dragan Lazović iz Mitrovice.

Upekla zvezda, odozgo. Peče vreo asfalt, odozdo. Nervoza buja. Izlaze ljudi iz vozila. Prilaze policijskoj stanici. Pitaju, kad će, konačno, prelaz biti otvoren. Računaju: 24 sata čekaju. A, vesti svakojake stižu. Taman zaiskrila nada i narod se smiri, rokovi se pomeraju.

– Jesu li obećali u deset …

– Jesu, a ti im veruješ….

Strpljenje pri kraju. Neko primećuje da je ova kolona, prvog dana avgusta, podseća na onu iz devedeset pete. Simbolika neizbežna, kao uvod u nešto u šta sumnjaju. Što ih razdire.

Zašto baš sada?

– Kuću nisam ni zaključao – čuje se iz kolone.

– Ništa, čekaćemo još sat-dva, pa se vraćamo u Rašku – ključa u ljudima.

Ponovo najava: sad otvaraju. Sad puštaju. Evo, pomeraju “stop” .

Mladi čovek umalo da sasvim izgubi živce. Objašnjava da je iz Mitrovice i sad ne može u grad u kome je rođen. U kome živi i radi. Posao ga čeka. I familija.

Barikade na putu Jarinje – Mitrovica su uklonjene. To je bio uslov da Priština otvori prelaz i odloži primenu nakaradne odluke. Ali, na prelazu se ništa ne menja. Samo nervi zatežu.

– Neko ovde priželjkuje sukob – dopire glas…

– Mirno, ljudi, molim vas, nećemo da dozvolio da nas isprovociraju – viče čovek iz kamiona.

Objašnjava da je još u nedelju po podne trebalo da isporuči robu u Zvečan. Šta će od toga, što vozi, da ostane, ne zna.

– Velika muka. Od nemoći. Od bola i pokušaja da nas ponize. Ma, neće to tako proći. Ovo nas je ojačalo – govori nam Mile Vuletić.

Dragan Lazić dva puta dolazio do punkta, Foto Dragan Milovanović

Suza se brzo osuši na licu ovog čoveka. A, ona … ona u oku Ivice Damjanovića krene, pa se vrati.

– Prepoznajemo mi ovu taktiku, ali, izdržavamo. Nismo mi na tuđem. Na svojoj smo zemlji. Tu rođeni, tu i umiremo.

Sati kao godine. Kolona se proteže. LJudi gube snagu. Dan se primiče kraju. Ko će duže da izdrži…

Mile Vuletić, Foto Dragan Milovanović

ISPAŠTAJU I ALBANCI

U KOLONI i mnoge albanske porodicekoje se vraćaju sa odmora. Traže da im se “obezbedi sloboda kretanja”. Zovu Prištinu, ali im niko ne odgovara na poziv.

– Svi ispaštamo – kažejedan od njih i vraća se s porodicom put Novog Pazara.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije