in

Kako je od logora Gospić, Jadovno i Slana i Metajna na pagu formiran Jasenovac

U logorima Ovčara i Jadovno sve zatvorenike ustaše su pobile mitraljezima, da ih Italijani ne bi spasli. Na Pagu nisu stigli da sve likvidiraju – pobili su sve logoraše koji su radili u solani i ceo ženski logor – pa su preostale na brzinu transportovali u Jasenovac

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

DA BISMO razumeli nastanak Jasenovca i njegov režim korisno je znati gde su se pre njega nalazila mesta za likvidaciju nehrvatskog stanovništva u NDH. Nema podataka kako je došlo do odluke da se na močvarnom ali prostranom Lonjskom polju uspostavi logor. Izgleda da je to bilo spontano pošto su dva ustaška, ranije organizovana logora, Jadovno i Slana i Metajna na ostrvu Pag, kao i Gospićki zatvor, morali biti likvidirani. Šta se dešavalo sa tim logorima?

Autori knjige “Zašto Jasenovac nije oslobođen”, vrlo ozbiljne studije o Jasenovcu, Slavko Komarica i Slavko Odić upoznali su nas sa nizom veoma značajnih događaja koji su prethodili Jasenovcu. U selima u okolini Bjelovara, ustaše i pripadnici Mačekove Hrvatske seljačke stranke već u aprilu 1941. pohapsili su veći broj srpskih seljaka (300, po jednom ratnom dnevniku) i pobili ih u Gudovcu 28. aprila. To ubistvo autori smatraju danom prvog masovnog pokolja Srba u NDH.

Ustaše su potom nastavile sa ubistvima Srba “širom Banije, Korduna, Like, Bosanske Krajine, istočne Bosne, Hercegovine””. Onda je ustaško rukovodstvo shvatilo da se akcije moraju sistematizovati (“izgraditi sistem”) i s tim ciljem organizovati “sabirni” tj. koncentracioni logor za Srbe, Jevreje, Cigane. (Stvar je bila uprošćena u pogledu “klasifikacije” jer su sve one koji nisu “njihovi” ustaše proglašavali komunistima, a komunisti su bili van zakona!) Ideja sabirnog centra je stara. NJu je definisao Pavelić u emigraciji, još pre Drugog svetskog rata: da takvi centri budu jedan od načina likvidacije “srpskog stanovništva”. A Luburić je s jeseni 1941. išao u Nemačku da se upozna sa nemačkim koncentracionim logorima koje će ustaške vlasti, ipak, po psihopatološkom nagonu i zverstvima, prevazići.

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

PRVO ODABRANO MESTO je bio Gospić, grad u Lici, a već krajem maja zatvor u Gospiću nije mogao da prihvati sve pohapšene Srbe pa se proširio i na imanje jedne srpske porodice (Ovčara) a onda su ih odatle, vezane u lance i u žice, odvodili duboko u masiv planine Velebit. Taj logor je dobio ime po najbližem selu koje se zvalo Jadovno (ime sve kazuje).

O Jadovnu se malo zna jer je bilo potpuno izolovano, rad težak (postavljene su bodljikave žice u više redova u bespuću!), kazne strašne. “Rijetki su znali gde se nalazi. Znalo se samo: na Velebitu. Bilo je obavijeno šutnjom i tajnom. Istinu o njemu logoraši su odnosili sa sobom u okolne jame i ponore”, jer iz tog logora niko nije preživeo.

Strašni logor na ostrvu Pag (logor za muškarce u Slanoj i za žene i decu u Metajni) počeo je sa radom 25. juna 1941. Pobijeni logoraši bacani su u more. Vozovi, puni Srba i Jevreja, i mnogo dece, upućivani su put obale ali nisu uvek stizali tamo jer su zatočenici iskrcavani u nekom bespuću i mitraljezima ubijani, da nijedan ne preživi.

Leta 1941. italijanska vlada je odlučila da, sem dotle zaposednutih okupiranih delova Kraljevine Jugoslavije (a to su Dalmacija, Hrvatsko primorje i Gorski kotar), svoje trupe pošalje da preuzmu “čitav demilitarizovani pojas”. Musolini je o tome obavestio Pavelića 19. avgusta 1941. Tako su se Gospić, Jadovno i Slano i Metajna na Pagu našli pod italijanskom vlašću koja nije želela takve logore i ustaše su ih zbog toga morali zatvoriti. U Ovčari (Gospić) sve zatvorenike, do jednog, pobili su mitraljezima (da ih Italijani ne bi spasli), isto se ponovilo i sa Jadovnom. Na Pagu nisu stigli da sve likvidiraju (pobili su sve logoraše koji su radili u solani i ceo ženski logor) pa su preostale na brzinu transportovali u Jasenovac.

ZVERSTVA NA VEČNU SRAMOTU RIMSKE   CRKVE

ALI, NE ZAVARAJMO SE, ustaše nisu prestale da ubijaju Srbe ni na teritoriji pod italijanskom ingerencijom. Prilažemo, iz drugog izvora, pismo jednog italijanskog generala upućeno Musoliniju: sadržaj njegov govori sam za sebe. Italijani su se zgražavali nad hrvatskim zločinima u Drugom svetskom ratu, ostavljajući o tome nemali broj dokumenata. Među najpotresnija italijanska dokumenta o hrvatskom genocidu nad Srbima spada pismo generala Alesandra Luzana Musoliniju. Evo tog pisma:

“Duče! Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan događaj kojemu sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao.

Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i LJubinje (između 60 i 130 km severno od Dubrovnika) – saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci), i da će, kad se to pročuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire. Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici, zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i nevina reč – to je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržavamo. Primetio sam načeti džak soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! I, taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog đaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

ZLOČINCI SU NAJPRE, na smenu, silovali učiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautović) i onda je, pred decom, ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme, pevao je silom dovedeni orkestar Cigana i udarao u tambure! Na večnu sramotu naše, rimske crkve – i jedan božji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao! Dečak koga smo spasli, brzo se oporavio. I čim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud; našli su ga na pragu kuće zaklanog! Od hiljadu i nešto duša, u selu više nema nikoga! Istoga dana (što smo otkrili kasnije) kad je izvršen zločin u školi ustaše su pohvatale još 700 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili. Spaslo se samo oko 300 muškaraca: jedino su oni uspeli da probiju ustaški obruč oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jače je od najelitnije Pavelićeve divizije. Sve što su imali da izgube, oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuće, imovinu. Čak su i straha od smrti oslobođeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku, i stid što su preživeli! A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija. Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su, u tim krajevima, zagađeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!”

OVO PISMO (objavljeno u knjizi R. Rebića, najpre u Americi), slobodno je preuzeto iz druge ruke (Miloslav Samardžić, “Saradnja partizana sa Nemcima, ustašama i Albancima”, Kragujevac, Pogledi, 2006), pošto je reč o poznatim događajima. Dokaza o njima ima mnogo.

Danilo Tunguz-Perović u svojoj maloj knjizi “Stradanje Srba u Herecegovini za vreme Nezavisne Države Hrvatske” (Beograd – Sarajevo, Dabrobosanska eparhija, 1959) opisuje dvadeset dubokih jama, a događaje daje na isti način kao general Luzano: “Jama Šurmanci zvana Golubinka velike je dubine, preko sto metara. Prilaz jami je težak. Nalazi se u selu Šurmanci. Od svih srpskih sela najgore je prošlo selo Prebilovci.” Ovaj autor opisuje i kako se završio tragični scenario – ustaše su posle tela u jamu bacili teško kamenje i nekoliko bombi. Pored imena gotovo svih srpskih žrtava iz ovog kraja, Tunguz-Perović popisao je i imena ustaških duhovnih vođa. Zlokobni duh brisanja zločina nad Srbima nije prestajao da deluje ni 1982. godine, kada je na pozorišne daske postavljena dramatizovana pripovetka “Golubnjača” J. Radulovića, koja je potom zabranjena uz poveće političke potrese. To je ona crna nit prvotnog antisrpskog komunizma koja je u današnje vreme prerasla u naklonost prema svim neprijateljima srpstva.

HRVATSKI KOMUNISTI KRIJU PLAN ZA OSLOBOĐENJE JASENOVCA

DA LI PITANJE – “Zašto logor Jasenovac nije oslobođen” zaista predstavlja hipotetičnu misaonu konstrukciju koja je izvan empirijske proverljivosti i na koju su, prema tome, mogući dijametralno suprotni odgovori?” – Tako su svoj uvid formulisali Slavko Komarica i Slavko Odić, autori studije o Jasenovcu (“Zašto Jasenovac nije oslobođen?”), na samom kraju knjige i čitaocima ostavili da, na osnovu ogromnog broja iznetih činjenica, sami donesu svoj sud. Zaključak se nametnuo verovatno svakom čitaocu i verovatno pojačao gorki osećaj nepravde i nečasti. Veliki broj istoričara, publicista, novinara, ljudi od pera, čitalaca literature o Jasenovcu, tražio je odgovor na pitanje zašto partizani, koji su vodili bitke i osvajali naseljena mesta nedaleko od Jasenovca, i ona koja su imala jake ustaške posade, nisu nikada ni pokušali da oslobode i unište logor i da prekrate mučenja nesrećnih zatočenika.

Komarica i Odić su savesno i predano krenuli da traže pouzdan, dokumentovan odgovor. Nema stranice u njihovoj knjizi “Zašto Jasenovac nije oslobođen?” koja ne predstavlja neposredan doprinos ka osvetljavanju ovog teškog pitanja. Autori tumače događaje od početka rata, prate pismene naredbe, odluke, preporuke partizanskih vojnih rukovodilaca, najčešće Vrhovnog štaba, ako bi one mogle imati veze sa Jasenovcem, i upoređuju različita vojna dokumenta, razne beleške, ratne istorije, uspomene, dnevnike, predstavljaju nepoznatu ili manje poznatu dokumentaciju, napisana književna dela, pomno ispituju noviju relevantnu literaturu u vezi sa Jasenovcem, i stalno se trude da što autentičnije, što skrupuloznije povežu činjenice.

Autori su, takođe, za dugi vremenski period, pratili taktiku partizanskih vođa, opisivali raspored i kretanje odreda, njihove borbe, napade na neprijateljske položaje, opisivali gubitke i pobede (i istakli činjenicu da se broj boraca, i pored napora i stradanja, povećavao). To je istorija borbenih dejstava na jednoj teritoriji.

TE STRANICE DAJU plastičnu sliku mnogih detalja partizanskog života, kontrole održavanja discipline (jasno se ocrtavaju nivoi stroge potčinjenosti u odlučivanju, uočava se da političke vođe nadziru da ljudska svest boraca i komandira ne nadvlada političku svest i politički cilj najviše komande).

U tim opisima su se iskristalisali likovi nekih komandanata brigada: to su svetla imena boraca koji nisu skrivali da znaju za užase jasenovačkog logorskog kompleksa i koji su želeli da krenu u njegovo oslobađanje.

Kada su opisivali stanje i položaje partizanskih jedinica i mesta njihovih dejstava, Komarica i Odić su u stvari proveravali i premeravali realne mogućnosti tih jedinica: da li su one mogle da budu iskorišćene za napad na jasenovački logor. Analiza (slična detektivskom praćenju tragova) je pokazala da je bilo više vrlo povoljnih prilika, da su neki komandanti podstrekavali takav poduhvat, da se znalo i među borcima govorilo, mada ne glasno, o užasima koji se čine u logoru”.

Ipak, nikad nije došlo do razmatranja napada na Jasenovac, iako se znalo da su nemačke snage na tom terenu znatno smanjene (vojnici su upućivani na druge frontove u Evropi), iako su partizanske jedinice bez teškoća stalno minirale prugu Zagreb – Beograd, tako da je ona često bila van upotrebe. Komandant nemačkih oružanih snaga na Jugoistoku, general feldmaršal Fon Vajks, u svom izveštaju od prvog novembra 1943, ozbiljno se žali što u Bosni i Hrvatskoj nema dovoljno nemačkih trupa, a naročito što je ,,vlada” (Pavelićeva) podbacila.

Komarica i Odić navode niz povoljnih prilika za moguće uspešan napad na jasenovački logor, ali u partizanskom političko-vojnom vrhu niko nije pomišljao na jasenovačke žrtve.

Navešćemo samo nekoliko primera.

Oktobra 12. 1943. Krajiška brigada i Kozarski partizanski odredi oslobađaju Bosansku Dubicu i zarobljavaju 128 domobrana, pet oficira, silno oružje. Napuštaju Dubicu, na čijoj opštinskoj teritoriji se nalazio logor Donja Gradina, ali i ne pomišljaju na Jasenovac.

Od kraja avgusta 1943. do januara 1944. godine Vrhovni štab se nalazi u Bosanskoj Krajini, u Jajcu: uprkos poznavanju stanja na terenu, ništa nije preduzeto u vezi sa Jasenovcem.

ZABORAVLJENI HEROJSKI JURIŠ LOGORAŠA

NA DRUGOM ZASEDANJU AVNOJ-a od 29. novembra 1943. u Jajcu, Tito nije ni spomenuo Jasenovac. Poslati su pozdravi zatočenicima, ali su sve to bila prazna obećanja, a nesrećni zatočenici su slavili one koji su im obećali spas. Pismo komandira brigade Josipa Mažara Šoše, za koga kažu da je bio jedan od najuspešnijih vojnih rukovodilaca Bosanske Krajine, i omiljenog generala Miloša Šiljegovića, upućeno Štabu brigade od septembra-decembra 1943, sa predlozima za Jasenovac, sklonjeno je i, samim tim, nije razmatrano. Istraživanja autora knjige su pokazala da je svaka sugestija zaustavljana. Oni su opisali čitave igre i zaplete da se ništa ne bi preduzelo za oslobađanje logora.

U samom logoru je postojala antifašistička organizacija – kako u muškom, tako i u ženskom delu i njene aktivnosti su se odvijale onoliko koliko su to zatvorski uslovi dopuštali. U logoru je bilo ljudi odlučnih i veštih da se i u teškim okolnostima međusobno obaveštavaju i dogovaraju i da, bar povremeno, drže vezu sa ljudima izvan logora, simpatizerima, pa i partizanima. U knjizi naših autora čitamo da je jedna grupa ,,provodila politički i socijalni rad na širokoj osnovi”. Tu je svakako najvažnije bilo održati moral i hrabriti ljude koji su znali da su osuđeni na smrt i koji su tražili načina da ometu ustaške namere. Oni su se vežbali i pripremali za ,,taktičku odbranu”: kako da iskoriste sva sredstva na raspolaganju i onesposobe bar nekog od ustaša.

Sačuvano je pismo jedne logorašice (u ime Logorskog mjesnog komiteta) u kome je iscrpno prikazano stanje u logoru i spremnost logoraša na akciju oslobađanja (“zajedničkim delovanjem partizana izvan i logoraša iznutra”), upućeno CK KP Hrvatske. Centralni komitet nije odgovorio. (Na čelu CK KPH, tokom proleća i leta 1944. nalazio se Andrija Hebrang, a na funkciji organizacionog sekretara CK Ivan Krajačić Stevo. Sam Josip Broz Tito postavio je Hebranga na čelo KP Hrvatske novembra 1942. i on je na tom položaju ostao do oktobra 1944.)

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

SEĆANJA ZATOČENIKA jasenovačkih logora br. III (Ciglana), IV (Kožara), V (Stara Gradiška) “nedvosmisleno ukazuju da su oni u leto 1944. bili spremni da masovno učestvuju u poduhvatu koji bi ih mogao odvesti na slobodu”.

Logor Jasenovac nikad nije oslobađan. Logoraši su 22. aprila 1945. napravili veliki podvig. Svi su pošli da se bore: 400 iscrpljenih brzo je klonulo, 600 pojurilo na ustaše, 520 poginulo, a onih 400 koji su ostali u logoru ustaše su pobile, njih 80 se oslobodilo. Drugog maja 1945, kad je jedna od srpskih brigada ušla u logor, tamo nije bilo žive duše. Proboj jasenovačkih logoraša biće izbrisan iz istorije Narodno-oslobodilačke borbe. U Vojnoj enciklopediji iz 1961. godine, koja broji nekoliko hiljada stranica na kojima su opisani i najsitniji detalji u vezi sa ratovima u Jugoslaviji (a i istorijski podaci, počev od najstarijih spisa starog veka), nema pomena o Jasenovcu. Tragedija jasenovačkih zatočenika je višestruka: Ona je najpre u tome što su se nalazili u najstrašnijem logoru. Neizmerna tragičnost je u činjenici što su ih izneverili oni koji su im mogli pomoći. Treći vid tragedije jeste u zabrani na sećanje na 700.000 žrtava, zabrane od strane vlasti: da ih pisci ne pominju, da ih enciklopedije ne pominju, da ih vojska ne pominje, da ih vajari ne vajaju, da ih slikari ne slikaju, da ih pesnici ne opevaju. A ostali Srbi? – Srbi da zaćute, da zaneme. Herojski juriš logoraša za oslobađanje nigde se ne pominje. Vladimir Dedijer će u knjizi Protiv zaborava i tabua – Jasenovac 19411991, (Dedijer, V.- Miletić A., Sarajevo 1991) opet podsetiti: “Zašto logor Jasenovac nije ranije oslobođen ili pak onemogućen da radi punom parom od kraja 1944. pa do maja 1945, teško je objasniti kad se zna da je već bilo oslobođeno dvije trećine Jugoslavije, a Crvena armija već davno bila u Beču.”

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije