in

Genocid nad Srbima, započet pod ustašama, nastavljen u drugom vidu posle pola veka

Evropa, koja gromoglasno slavi 2.000 godina hrišćanstva, zaboravlja na Bogove zla u Prebilovcima, Jasenovcu, na sajmištu kod Zemuna, sve u ustaškoj NDH i toleriše Bogove zla pred svakom srpskom svetinjom na Kosovu, pred svakim srpskim pragom na Kosovu

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

DA LI DANAS, sa istorijske distance, ponašanje Hrvata 1941. izgleda neverovatno? Da li nepojmljivo ponašanje Katoličke crkve tokom okupacije odnosno NDH, onako kako o tome svedoče hiljade stranica istoričara, publicista, pisaca memoara, kao i sama Nikolićeva knjiga, danas izgleda kao neko omamljeno stanje ili kao nevoljno popuštanje pred događajima?

Bilo bi dobro kad bismo na to hipotetično pitanje mogli potvrdno odgovoriti. Našu tvrdnju da Jasenovac nije prošlost, nije teško dokazati.

Zamislite kako poslednje decenije XX veka u Evropi, u Hrvatskoj (akcija “Oluja”, 1995), državi koja će uskoro posle toga postati članica EU, savremenim putevima, modernim autoputevima sa semaforima, prolaze kolone zaprežnih kola, traktora sa prikolicama, automobila, kamiona u kojima beže celokupne porodice Srba, sa decom, sa malom decom, sa starim roditeljima od kojih će neki poumirati na putu ispod cerada. A od starog sveta što nije hteo da napusti svoje domove u svom rodnom zavičaju, u Hrvatskoj, mnogo je pobijeno ili spaljeno zajedno sa kućom, ili mrtvo ili živo bačeno u bunare, pod budnim okom penzionisanih američkih oficira koji su obučavali hrvatske trupe i budnim okom snajperista i NATO trupa.

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

Račak: Velika podvala moćnih Amerikanaca i Vilijema Vokera s kraja XX veka

Mada izgleda da je to Evropa doživela kao modnu reviju, protesti su postojali u više zemalja. Tako su, na primer, poznati i zaslužni francuski intelektualci pisali o pogrešnom ponašanju zapadnih sila, objavljivali ozbiljne knjige – ali sila Boga ne moli. (Kada je počeo rat u Bosni i strašna propaganda protiv Srba, veliki broj istaknutih francuskih intelektualaca se pobunio protiv postupaka velikih sila. Izdavačka kuća L`Age d`homme iz Lozane, (Vladimira Dimitrijevića), objavila je od 1996. do 1998. četiri knjige članaka i studija o Srbima: “Sa Srbima” (Odgovor), “Srbi i mi” (31 pisac protiv obmanjivača), “Pohvala Srbima (ili o dostojanstvu žrtvenog jarca),” “Saveznici Srba (od Jelene Anžujske do Solženjicina).” Zajedničko tim tekstovima jeste što pokazuju drugačiju istinu o Srbima od one koju su nametali tadašnji francuski mediji. Ove četiri knjige u stvari predstavljaju opis zločina koji dotle nije zabeležen. Jedna strana u građanskom ratu, posredovanjem moćnih, raspolaže ogromnim materijalnim mogućnostima da može da potplati najveći arsenal koji je ikada postojao u svetu, jedna strana u građanskom ratu, posredovanjem moćnih, upravlja čitavim informacionim sistemima i kontrolom tih sistema koji na sadistički način obasipaju svet strašnim prizorima, pripisujući ih Srbima”.)

Možemo se pitati s pravom kako su pisci ovih knjiga saznali sve ono što vođe moćnih država neće nikako da čuju.

Šta mi to vidimo? Vidimo da se genocid nad Srbima, započet pod ustašama, nastavlja u drugom vidu posle pola veka. Veštom taktikom ulivanja apsolutnog straha u narod i pod još nekim zasad nerazjašnjenim okolnostima, došlo je do masovnog izgona 400.000 Srba iz Hrvatske tokom rata 1991 – 1995.

POVRATAK MRAČNE STRANE ISTORIJE

I KADA SRBE 1995. bombarduju, ubijaju, truju, prave od njih beskućnike koji, izbegli, liče na biblijska plemena ali bez Sinaja i Crvenog mora, protagonisti zla zovu Srbe genocidnim narodom.

Najnoviji i najstrašniji zločin je reći da Srbi sprovode genocid. Vratile se tamne senke istorije.

Kako je svetska javnost, u vremenu moćnih komunikacija, ostala lišena saznanja istine o položaju Srba u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata i u građanskom ratu 90-ih godina XX veka u Jugoslaviji i kako niko od novinara, istoričara, političara, nije raspolagao ni znanjem ni snagom da bar površno vidi događaje u minimalnom istorijskom sledu?

Kako je svet pristao da prosuđuje i presuđuje na osnovu nepotpunih informacija?
Kako je ceo svet pristao na to? Svet nije pristao na to. Svet je obmanut, a velike vojne sile su srećne zbog toga. Zapad je s radošću prihvatio da bude neobavešten jer to mu je davalo mogućnost da pokaže svoju moć.

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

Sarajevska pijaca Markale simbol strašne istorijske prevare

U savremenom zbrzavanju istorijskih događaja i bolje reći njihovog “zgrčenog” tumačenja, pod uticajem masovnih sredstava obaveštavanja, izgleda da je ponestao smisao za razumevanje prošlosti a samim tim i za tumačenje savremenih događaja koji proizlaze iz poznavanja prošlosti. (Poneki istoričari kažu da je možda ovde reč o nečem važnom: da li se tako gubi osećanje za budućnost.)

Intencija da se prevari svet proizlazi iz mogućnosti da se javio nov način stvaranja istorije.

Današnje vreme – vreme prosuđivanja i presuđivanja na osnovu jednog događaja, jednog izveštaja o tom događaju, slike tog događaja na televiziji, u kojima ni jedna pojedinost ne ukazuje na teritoriju, na vreme, ne otkriva neku individualnost, nije istorijski pouzdana i često je suprotna istini trenutka.

Pojava knjiga o Jasenovačkom logoru i druge knjige te vrste, filmovi o tome, neće tako isto biti naročito zanimljivi za novinare jer to nisu d o g a đ a j i zahvaljujući kojima, falsifikovanim ili ne, pojedinac, novinar, dopisnik, fotograf, može trenutno da privuče pažnju i da podigne broj gledalaca nekog TV kanala ili da poveća tiraž novina za koje radi.

A oni koji su u to ime unosili u javnost neistinite podatke o Srbima, oni koji su hteli da svojim redakcijama pošalju ekskluzivnu vest o nekom događaju, pa pripremali scenografiju dostojnu ratnih filmova, često su vrlo malo znali o narodu o kome su pisali – ništa od njegove istorije, etnografije, kulture, a poneki članci u stranim medijima pokazivali su da im je nedostajalo i osnovno znanje iz geografije.

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

“Oluja” 1995. nastavak genocida iz Drugog svetskog rata

Da su strani izveštači znali strašne istine o Jasenovcu i o tolikim drugim mestima smrti za Srbe, možda ne bi pristali da učestvuju u dva stravična scenarija kojima se otvorila krvava drama u ratu u Bosni i u ratu na Kosovu. (Unapred obavešteni strani TV snimatelji maja 1992. satima su čekali u blizini pekare u sarajevskoj ulici Vase Miskina da se ljudi sakupe u redu za hleb i da otpočnu eksplozije koje su pobile mnogo nedužnih žrtava. Slično se desilo i na sarajevskoj pijaci Markale. Ovi zločini, lažno pripisani Srbima, kao i nameštena ubistva civila u selu Račak na Kosovu, bili su okidač za višestruku strahotnu odmazdu protiv nedužnih srpskih građana za nepočinjena dela. U Parizu je objavljeno delo o Račku, sa detaljnim opisom događaja, predistorijom rata na Kosovu, a naročito su dobro opisani nepravdoljubivi predstavnici međunarodnih i evropskih političkih institucija: Frdric Saillot, Račak. De l”Utilit des Massacres, I, II, Paris, L”Harmattan, 2010.)

Kao što su Termopili ostali simbol požrtvovanja, tako sarajevska pekara u ulici Vase Miskina (sada Ferhadija), sarajevske Markale (pijaca), u ratu u Bosni i selo Račak na Kosovu treba da postanu simboli strašnih istorijskih prevara najviših svetskih vojnih i administrativnih institucija našeg vremena, vremena s kraja moćnog XX veka.

JASENOVAC NIJE I NIKAD NEĆE BITI PROŠLOST

I ZAISTA, ZNANJE o savremenom društvu ali i ratovima koji se vode stvara se na novinskim, televizijskim, filmskim pričama. Uzimaju se inserti iz filmova da bi se potkrepile tvrdnje koje treba da se zasnivaju na istorijskim dokazima. Srbi su dobro osetili u ratovima u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu, šta znači mašinerija obmana, vizuelnih opsena, videli su kakvu opasnost predstavljaju neinformisani činovnici međunarodnih organizacija.

Slučaj “Srbi” u poslednjih 25 godina izašao je iz intencije da se istorija stvara na nov način. Srbima predstoji velika borba za sopstvenu istoriju i prošlu i sadašnju. Kada bi oni koji odlučuju danas u već odmaklom XXI veku o Srbima znali više o njihovoj istoriji, kad bi uopšte znali istoriju toliko da budu u stanju da shvate da narodi ne nastaju preko noći, ali da ne mogu ni istorijski nestati kao da ih je vetar oduvao”.

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

Ustaše odvode narod u Jasenovac posle ofanzive na Kozari

Pokazaće se jednog dana da današnje velike sudske igre u vezi sa poslednjim ratom u propaloj Jugoslaviji znače sramotu koliko za sudstvo na međunarodnom planu toliko za istoriju i istoriografiju. Pa zaista, kako će budući političari, istoričari i geopolitičari objasniti nestanak 250.000 stanovnika Hrvatske samo tokom nekoliko majskih i avgustovskih dana, godine 1995? Zato što su ti stanovnici bili genocidni pa pobegli!

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

Ustaška omladina u Gospiću

Jasenovac nije prošlost.

Pomenom Jasenovca, pomenom genocida nad Srbima, pomenom građanskog rata 90-ih, pretvaranjem ispravnih građana u izbegle beskućnike lutalice dok drugi prigrabljuju njihova imanja otvorili smo ponovo vrata nad strašnim ponorom zla. (Pojam i termin genocid pojavio se između dva svetska rata – stvorio ga je Rafael Lemkin, zvanično prihvaćen na Nirnberškom procesu 1945.)

Ciklus knjiga dr Nikole Nikolića o ustaškom stratištu Srba “Jasenovački logor”, “ U paklenom kotlu“, “ Bela maramica  – Kozaračka djeca ” , koje je objavila beogradsaka izdavačka kuća “NN internacional” mogu da se obezbede narudžbom putem telefona +381 65 26 88 975; +381 64 641 58 50 i preko e-mail  adrese i.p.nnki@eunet.rs

Iz davno otvorenog ponora zla izašli su i drugi užasi, druge ubice i njihove nevine žrtve.

U borbi za proširenje sfera političkih uticaja u svetu gde su Srbi, moćne vojne sile Zapada isprobale su najstrašnije oružje: na srpskoj zemlji u Bosni i na Kosovu doveli su do promene žive prirode. Za koliko budućih vekova? Za koliko milenijuma će se uranijum razložiti?

Da li ste ikada čitali bajku u kojoj se podzemni svet zla preselio na suncem obasjane oranice. Nijedno prokletstvo ni u jednoj bajci, ni u jednom mitu, nije moglo toliko trajati. Uvek bi se našao neki junak koji bi zlo uništio. A niko nije ni stvorio mit o ukletom tlu, blagotvornim suncem obasjanom. U srpskim narodnim pripovetkama kad zapevaju prvi petli, kad se istok zarumeni, carstvo zla se povlači. U to vreme nisu znali za današnje bogove zla.

Evropa gromoglasno slavi 2.000 godina hrišćanstva a, s druge strane, svesno glasa za uništenje najuzvišenijih ostvarenja hrišćanskog duha na srpskom Kosovu i svesno odbacuje istoriju Srba XX veka.

Bogovi zla u Prebilovcima, Jasenovcu, na sajmištu kod Zemuna, sve u ustaškoj NDH. Bogovi zla pred svakom srpskom svetinjom na Kosovu, pred svakim srpskim pragom na Kosovu. Treći hrišćanski pobednički milenijum!

PESMA NAD PESMAMA ZA MRTVE KOZARČANE

U ODELJKU “Kronologija nekih masovnih pokolja u Jasenovačkom logoru”, Nikola Nikolić opisuje dovođenje hiljada, i hiljada i hiljada Kozarčana (Srba sa pitome planine Kozare u Bosni), koji su u dugim, beskrajno dugim kolonama pristizali, prebacivani skelom preko reke, u grupi od 200 ljudi, i u Gradini, delu logora za masovne likvidacije, ubijani neverovatnom brzinom i trpani u već pripremljene ogromne rake. (Pogledajmo malo opisanu topografiju: “Granik-gat (molo) – na obali Save. Tu su pristajale teglenice (šlepovi) za istovar klada. Na njemu se obavljalo klanje zatočenika i otud bacalo u rijeku. Klalo se stalno, a najviše u jeseni 1944. godine, kad je započela konačna likvidacija svih zatočenika”.

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

Nikola Nikolić, u sredini, zagrljen sa Ružom Stjepanović

Skela (splav) – bila je do samog Granika, pričvršćena o jaku, debelu željeznu žicu iznad Save s jedne na drugu stranu. Spojena posebnom žicom s kolutom same žice iznad rijeke, stalno je plovila po Savi prevažajući zatočenike na likvidaciju u Gradinu”.

Gradina – prostirala se na drugoj strani Save, desna obala. Tu bi skela pristajala. Samo mjesto je uglavnom srpsko, a djelomično hrvatsko selo, posve ispražnjeno i sve pučanstvo likvidirano. To je već Bosna. Tu su vršena velika masovna ubijanja i klanja.””)

U Pesmi nad pesmama za mrtve Kozarčane tužio je u užasu Nikola Nikolić: “Svake sekunde, svake desetine sekunde jaukne smrtno ranjeno dijete, majka, i ona majka što pod srcem nosi čedo svoje. Svake sekunde vrisne smrtno ranjen mladić, starac, svake sekunde prsnu desetine lubanja, sjevaju sjekire, noževi, bradve. Svake sekunde prskaju mozgovi stotina ljudi, djece, majki, svake sekunde šikne krv iz arterija, brizne iz vena. Svake sekunde zamiru refleksi iskolačenih, izbezumljenih očiju, svake sekunde šilo smrtnog straha probode stotine srdaca. Svake sekunde grcaju i guše se u krvi stotine i stotine! Svake sekunde.””

“NEMAČKA I USTAŠKO-domobranska ofanziva na Kozaru počela je 10. juna 1942. i trajala do 18. jula 1942. godine. Izvela ju je Borbena grupa “Zapadna Bosna”, čiji je komandant bio nemački general-major Fridrih Štal. Bio je to do tada neviđen genocid na tim prostorima; do kraja jula opustošeno je 130 sela, u logore je odvedeno 70.500 stanovnika, od čega 23.800 dečaka i devojčica. Sva deca su bila srpske nacionalnosti.” (Ustaški koncentracioni logor za srpsku decu osnovan je 11. jula 1942. godine u hrvatskom gradiću Jastrebarsko. To je, koliko se zna, jedini dečiji koncentracioni logor u Evropi. Od 23.858 dece, u logorima stradalo njih 11.000. To predstavlja 366 školskih odeljenja od 30 učenika.

Fotografije: Muzej žrtava genocida, Vojni muzej, Dokumentacije „Novosti“ i „Borbe“, iz knjige Nikole Nikolića „Jasenovački logor“, Vikipedija, Tanjug, AP i EPA

Zločin ustaša na Kozari 1942. godine

U knjizi “Spomen hram u Drakuliću” Jovan Babić je opisao “tragediju koja je 7. februara 1942. zadesila Srbe iz sela Drakulića, Šargovca, Motika i nekadašnjeg rudnika Rakovac kod Banjaluke. Knjiga od 159 strana predstavlja strašnu statistiku strašnih smrti Srba koje su ustaše samo u jednom naletu pobile. Navodimo samo zbir iz popisa (ime, očevo ime i prezime, dan, mesec i godina rođenja) “zaklane dece od kolevke do 14 godina starosti”: u Drakuliću 288 dece, u Šargovcu 49, u Motikama 229. Zaklana su sva srpska deca školskog uzrasta; u školi u Šargovcu zaklana su u školi 52 pravoslavna đaka.

Za užase na Kozari čvrsto se vezuje i ime Kurta Valdhajma, oficira Vermahta, odlikovanog 1942. u NDH za učešće na Kozari, kasnije generalnog sekretara UN (1972-1981), još kasnije predsednika Republike Austrije (1986-1992).

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije