in

Žele da naše verovanje u Isusa Hrsta predstave kao zatucanost i neznanje

DANAS je Dan Republike Srpske, za neke samo još jedan običan dan, ali za nas prevažan, rekao je pozorišni reditelj i scenarista Nikola Kolja Pejaković na svečanoj akademiji povodom Dana Republike, koja se održava u Banjaluci.

Foto: Printskrin RTRS

– Verujem da svaka reč koju neko izgovori, svako delo koje učini, svaki pokret koji načini svesno ili nesvesno, sve je to ispovest. Javno ispovedanje pred ljudima i pred Bogom, otkrivanje svoje ličnosti i unutrašnjih stanja. Svaki svesni zvuk koji izađe iz čoveka, svaka slika, sve što napiše sve je to njegov dubinski portret, njegova mistična ispovest. Stajali pred ljudima ili pred Bogom živim sve je ispovedanje. I kada čovek u svojoj zabludi izabere da laže on samo govori istinu o svojoj lažljivosti. Na nama je da živimo i govorimo bez straha. Danima sam razmišljao o čemu bih mogao da govorim. Shvatio sam da bi trebalo da govorim o temama koje me kao cunami potope svake godine kada dođe ovaj dan. Mogao bih da govoriom o tome šta je zadesilo naš srpski narod kraja Drugog svetskog rata do danas. Da nabrajam neviđene zločine i rane koje smo sami sebi naneli i koje su nam drugi naneli. Da pričam o razaranju naše nacionalne narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, o tom kulturnom i intelektualnom genocidu prve vrste. O ćoravim kutijama koje su usledile, o streljanjima po Beogradu, o ubijanju po Srbiji onih koji nisu hteli da služe novoj komunističkoj veri, i novom vođi čije ime ne želim ni da pomenem. Ili o zabrani koju su nakon kraja rata potpisali naši srpski kadrovi da se Srbi ne smeju vraćati na svoje ognjište, na svoju zemlju na Kosovo i Metohiju i da je ovo danas samo naplata tih poteza, te neslućene izdaje koja je trajala pola veka. Mogao bih da pričam o odnosu prema našoj SPC, o zločinima protiv sveštenstva, o na silu i na suvo obrijanim kaluđerima i sveštenicima. O golom otoku, o ideološkim zabludama. Mogao bih da pričam o Ćopiću, Andriću, Selimoviću, o velikima koji su pristali da budu deo socijalističkog društva koje se po svemu što znamo danas moglo nazvati diktatura. Paradoksalno, komunisti su to priznavali i ponosili se time, priznavajuči to u zanosu nadahnutom nazivali diktatura proleterijata. Mogao bih da pričam o njihovim motivima, strašnim tajnama, o njihovim mukama, a sve im je što se mene tiče oprošteno. Mogao bih da pričam o zaveri protiv srpskog naroda na kraju 20 veka. Zaveru i koju smo sami sprovodili protiv sebe, a koju su vodili drugi. Mogao bih da pričam demonski smišljenom medijskom ratu protiv Srba, o sankcijama 90-tih, o neviđenoj nepravdi i bombardovanju i silama mraka koji se ne boje Boga i koje koriste svoju nakaznu pamet, svoj hoštapleraj i našu neopisivu glupost da nam naude. Mogao bih da pričam o Međunarodnom pravu, dvostrukim standardima i pritiscima, o pretnjama i nepravdama koje su kao talasi neumorno zapljuskivali i zapljuskuju Srbiju i Republiku Srpsku. Mogao bih i da nas podsetim na reči Save Tekelije koji je upozoravao koliko je opasno deliti Srbe na Dalmatince, Šumadince, Crnogorce i tako dalje. Mi tu nesreću koju je Sava predvideo upravo živimo. Od nadimka do naroda jedan je mali korak. Od narečja do rečnika jezika još manji. Mogao bih da govorim o potrebi da svi svima oprostimo jer drugog izlaza nema. Ne možemo da zaboravimo, ali moramo da oprostimo, jer kako sudimo tako će nam se i suditi. Opraštanja nikad dosta, kao i smirenja, kao i pokajanja. Mogao bih da govorim o ružno petokolonaškom dela srpske intelektualne elite koja je u trenutku kada su Srbi očetkom 90-tih određeni da budu loši momci, a priznajem da smo im se i mi sami lepo namestili i pružili priliku da nas nagrde, požurila da se izjasni kao proevropska liberalna potencirajući da su oni više Jugosloveni nego Srbi, nastavljajući da žive tu prokletu srpsku zabludu. Mogao bih sve da nas opomenem kako je ta gangreozna bolest samoizdaja i samošovinizma zahvatila tužno veliki deo srpskog bića. Mogao bih da ispričam neverovatnu priču o toj našoj braći koja nažalost i dalje pevaju u tom svetskom horu srbomrzaca i taže da Republika Srpska i Republika Srbija urade ovo ili ono, da kleknu ovako ili onako, da priznaju ovo ili ono, da se ponize i na kraju ako je ikako moguće izbace srpsko ime. Ili, najbolje bi bilo zauvek nestanu. Napori onih koji vode ovaj svet i naše braće koja im pomažu imaju za cilj da nam nametnu naopaku logiku, da naš DNK, našu savest i svest, našu zdravu pamet, očinji vid rastope u visom pećima novog svetskog poretka. Da se narugaju našem patriotizmu, ljubavi prema otadžbini i da cinizmom natope našu odanost kosovskom zavetu i svetosavlju i da naše verovanje u Isusa Hrista predstave kao zatucanost i neznanje. U duhu tolerancije govore nam “vidite, jeste da su dva i dva četiri, ali broj pet se ljuti. Dajte da dva i dva nekada bude pet. Pokažite nekada toleranciju”. Ja ovde ne govorim o ljudima već o idejama. O idejama i planovima da nam unište logiku, da nas preume i nateraju da nam prihvatimo neprihvatljivo – rekao je Kolja.

Naša kultura života je na kolenima, upozorava on.

– Problem je što nas ubeđuju da tu treba da ostanemo i da nam nema spasa – dodaje Pejaković na svečanoj akademiji.

Pejaković je dodao treba da svi zajedno čuvamo jednu jedinu – Republiku Srpsku.

– Želim samo da ne bude rata. Da ne bude plača, šgrguta zuba i straha. Straha ne sme biti. Jer gorivo za rat je strah. Što se tiče naroda an Balkanu dovoljno je reći – ne radi drugome ono što ne bi voleo da taj neko radi tebi. Tako jednostavno i jasno pravilo. ištimo mir i samo mir. Ništa nam drugo ne treba. Ni hleba nam ne treba toliko koliko nam treba mir. Spokojan čovek može biti i gladan, ali onaj koji živi u strahu njemu nije ni do hleba ni do vode ni do života – rekao je Pejaković.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije