in

Konji i konjički sport poslednjih godina sve popularniji u Bijeljini

UZGOJ konja u Semberiji ima dugu i bogatu tradiciju, i u neka starija vremena, Semberci nisu puno zaostajali za mačvanskim uzgajivačima, tada, najpoznatijim u regionu po rasnim konjima. Šabac je, pored Careve ćuprije, bio sinonim za konjički sport, i u tom gradu su prve velike trke organizovane 1820. U sećanjima Semberaca ali i brojnim zapisima, posebno je značajan Ilindan, 2. avgust 1902. i nezaboravna trka na šabačkom “Bairu”.

Foto. B. Milošević

U žestokoj konkurenciji konja i džokeja iz Pešte, Beča, Beograda, Sarajeva, Temišvara, na cilj je prvi stigao dorat Đogo iz Bijeljine.

Uveče, dok se proslavljala veličanstvena pobeda, legendarni Cicvarići su u čast pobednika, spevali pesmu “Ah, moj doro…” koju i danas zapevaju meraklije.

Mada je prva konjička trka u Bijeljini održana 1897, tek nakon ovog događaja, konjarstvu se i na ovim prostorima, posvetila prava pažnja. Krajem sedamdesetih, zvonki topot potkovica po kaldrmi, polako su počeli da zamenjuju traktori. Konji su tiho nestajali iz Semberije, a za njima su odlazili i sarači, užari, kolari i kovači, i samo retki zaljubljenici u konje ostali su verni tradiciji.

Tek nakon poslednjeg rata, zahvaljujući entuzijazmu Đoje Krstića, počelo je prikupljanje konja, nakon čega je osnovan i Konjički klub “Semberija”, uređen je prostor na improvizovanom hipodromu na Obriježi, pa su za gradsku slavu organizovane prve trke. Nedugo iza toga osnovan je i konjički klub “Vranac” u Velikoj Obarskoj, i od tada, sve gradske i seoske manifestacije dobile su neku novu dimenziju – pred novogodišnje praznike na gradskom trgu mališani su se vozili u kočijama sa Deda Mrazom, vašari su postali nezamislivi bez čeza i fijakera.

Sve je više mladih koji se bave konjima i konjičkim sportom, a posebna atrakcija za posetioce manifestacija, su mlade i lepe devojke koje hrabro na vrancima jure semberskom ravnicom.

Statusni simbol porodice

KONjI su dugo godina bili statusni simbol porodice. Pored obrade zemljišta, konji su u ratovima vukli topove i ranjenike, a u mirnodopsko vreme služili su za razne svetkovine, slave, krštenja, svadbe. Za sahrane u selu se birao najbolji par konja koji će domaćina da odveze na poslednju vožnju. Od pamtiveka, konji su uprezani na Božić u sanke, čeze, fijakere jer se verovalo da to donosi zdravlje porodici.

Zorana Miloradović iz Broca, prvi put se našla u sedlu kao trogodišnja devojčica, na konjičkim trkama u Ljubičevu. Tada rođena ljubav prema konjima traje sve do danas, kada Zorana ravnopravno jaše sa muškim konjanicima.

– Kasnije sam tu ljubav prenela i na muziku, pa sam pored škole jahanja, završila i muzičku školu. Svi su očekivali da će violina potisnuti “zvonce i praporce”. Kada su shvatili da ne odustajem, kupili su mi dva konja i vrlo brzo sam krenula na takmičenja u galopskim trkama – priča Zorana. – Ipak, otkako smo kupili fijaker Lenke Dunđerski, sve više sam u čezama i fijakeru. Naravno, kreativno jašem moje konje, jurimo po bročanskim lugovima. Veče i noć ostaju za violinu.

Milica Simić (20) iz Velike Obarske, umesto modne piste koja ju je čekala, svo slobodno vreme provodi sa svojom ljubimicom, kobilom Paladijom. Odrasla je u porodici koja se bavi uzgojem konja, i već sa 14 godina imala je svoju prvu trku. Miličinu vitrinu danas krase brojne diploma, pohvale i pehari za osvojena prva i druga mesta u galopskim trkama i vožnji sulki.

– Učestvovala sam na brojnim trkama u Nevesinju, Bratuncu, Gradiški, Bileći, član sam muško-ženske ekipe konjanika koji su prethodnica na svim konjičkim paradama. Ove godine smo, na Duhovni utorak, sa fijakerima prodefilovali ispred Banskog dvora u Banjaluci, učestvovala sam na svim fijakerijadama u Republici Srpskoj, a uskoro će Božić, kada fijakeri i konjanici iz šume dovoze badnjak pred crkvu – priča Milica.

Dodaje da je jahala konje i sa sedlom i bez sedla, i nikada nije imala nijednu nezgodu, jer ove plemenite životinje osete ljubav jahača.

– Raduje me što je sve više devojaka koje dolaze kod mene sa željom da nauče jahanje, pa možda uskoro organizujemo konjičku trku sa ženskim jahačima – kaže na kraju ova lepa devojka koja privlači pažnju posetilaca na svim skupovima fijakera i konjanika.

Najmlađa među hrabrim i odvažnim Semberkama-konjanicima je Jovana Pravdić (18) iz Broca, učenica Veterinarske škole u Bijeljini.

– Možda me je ljubav prema životinjama i opredelila da upišem Veterinarsku školu, jer sam oduvek želela da pomognem bolesnim i nemoćnim životinjama. Svi moji u porodici znaju za tu ljubav, pa sam od tate za 15. rođendan na poklon dobila mladu kobilu Dilu, i od tada smo nerazdvojne – ističe Jovana.

Ističe da bi želela da završi i Veterinarski fakultet i da se do kraja posveti ljubimcima, posebno konjima.

– I, naravno, sanjam da uskoro imam svoju ergelu konja, da nastavim porodičnu tradiciju – kaže Jovana, pokazujući diplomu koju je dobio njen pradeda Jovan Pravdić 1930. za najlepšeg konja na sajmu, lično od dr Ljudevita Prohaske, ministra poljoprivrede Kraljevine Jugoslavije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije