Акција “Олуја” највеће етничко чишћење од Другог свјетског рата

СТРАДАЊЕ и прогон српског народа из Хрватске у злочиначкој акцији “Олуја” представља највеће етничко чишћење једног народа у Европи послије Другог свјетског рата.

Иако је прошло 27 година, почетак сваког августа, код оних који су преживјели да свједоче свирепости усташког подухвата, буди тмурне успомене.

Напад на РСК почео је 4. августа у раним јутарњим часовима. Према неким процјенама у самој акцији “Олуја” учествовало је, што директно, што индиректно око 200.000 припадника војних и полицијских снага. Иако су у Книну имали обавјештајне податке да би могло доћи до ове акције, чак се спекулисало и самим датумом, готово нико озбиљно није схватио ову пријетњу. Према ријечима Саве Штрпца, тадашњи војни врх је вјеровао како ће ово бити само ограничен напад и то на подручју Кордуна.

– Када сам 3. августа срео једног пуковника, питао сам га шта ће се то десити сутра. Одговорио ми је да слободно спавам, јер према њиховим процјенама ујутру ће бити напад, али да нам у најгорем случају могу заузети један мањи дио територије – присјећа се Штрбац.

ДОЛАЗАК „ОЛУЈЕ“ ОСЈЕЋАО СЕ У ВАЗДУХУ

Иако је рат већ увелико трајао, како говори Штрбац, долазак „Олује“осјећао се у ваздуху.

– У пет ујутру су ме пробудиле страшне детонације и сјећам се да сам одскакивао у кревету на пола метра-метар. Тада сам погледао кроз прозор и видио печурке након тих избачених граната како се дижу. Нису били гађани само војни циљеви, гранатирана је болница и цивилни дио града – говори Штрбац за „Новости“.

Иако хрватске власти и након 27 година од “Олује” тврде да је ова војна акција била “чиста као суза” и да није било планског прогона српских цивила – ратна документа, транскрипти разговора и свједочења говоре сасвим супротно.

Она откривају и како су пензионисани амерички генерали били умијешани у планирање ове акције, току преговора око мировног плана З-4 и разлозима зашто су они на крају пропали, али на свјетло дана доносе и све ратне игре тадашњег хрватског руководства и зеленом свјетлу тадашњег америчког амбасадора Петера Галбрајта да “Олуја” може да се изведе како би се спријечио пад Бихаћа. Документа откривају и како је читава ова акција имала за крајњи циљ не само да “ослободи” Крајину, већ да се овај дио територије претвори у чист као суза етнички простор без Срба, што се уосталом може видјети и из транскрипрта разговора Туђмана са генералима, одржаног само пар дана пред почетак “Олује” на Брионима 31. јула 1995. године.

Како говори Штрбац за „Новости“, доказано је како су у припреми ове војне акције учествовали и амерички пензионисани генерали који су радили за компанију МПРИ.

– Колико ми је познато они су још у октобру 1994. по наруџби Загреба кренули са прављењем планова за “Бљесак” и “Олују”. МПРИ је чак са најсофистициранијим оружјем и опремом наоружао хрватску војску па чак и са дроновима за извиђање. Они су их наоружали са софистицираним врстама оружја помоћу којег су могли видјети сваки бункер, сваког војника и сваки објекат и помоћу којег су могли добацити гранате са било које стране – каже Штрбац који је у то вријеме био секретар Владе Републике Српске Крајине.

ХРВАТИ, ПАЛИЛИ СРПСКА СЕЛА И УБИЈАЛИ СВЕ ОНЕ КОЈЕ СУ ЗАТЕКЛИ У КУЋАМА

– Иако је током свог обраћања путем медија, тадашњи предсједник Хрватске Фрањо Туђман позивао Србе да остану на својим имањима, они који нису успели да се да се убаце у непрегледну колону од 250.000 хиљада људи, дочекала је стравична смрт. Хрвати су у Груборима, Гошићима, Вариводама и Коњићу убили све оне које су затекли у својим домовима.

 

– У Груборима и Коњићима хрватска војска је убијала и запалила све оне које је затекла код кућа, након чега су ишли у Којанине. Има много свједока који су побели у шуме и одатле посматрали све што се дешавало. Ми још водимо међу несталима 654 из „Олује“, међу којима је чак 76 процената цивила и 51 проценат жена. Поред тога имамо око 360 ексхумираних лешева који се налазе под контролом Загреба, а који још увек нису идентификовани –  прича Штрбац.

Мјесто Грубори у долини Плавно изнад Книна више не постоји, није означено ни на картама, нити може да се нађе на „Гуглу“. Остале су само разрушене и запаљене куће Срба који су ту некада живјели. Празна су и друга села око Книна.

ГРАНАТИРАЊЕ ИЗБЈЕГЛИЦА НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ

Протјеране са вјековних огњишта, колоне српских избјеглица које су се у бјегу од усташког ножа 7. и 8. августа затекле на Петровачкој цести код Босанског Петровца и у мјесту Сводна код Новог Града, дочекале су гранате испаљене из хрватских авиона. Од посљедица распрскавајућег дејства четири ракете, свака тежине 123,4 килограма, тада је убијено 13 особа од којих шесторо дјеце. Најмлађи је био шестогодишњи Јовица Дрљача.

– Убијено је деветеро људи, међу којима је било четверо деце и једна девојка од двадесет година, која је била у другом стању. Многи су израњавани, а повредама је подлегло још двоје људи. Крајем августа у новосадскох болници једна трудница, која је била рањена преминула је на порођају. Имала је двоје дјеце која су била рањена на Петровачкој цести, где је исто изгубила супруга и свекра.

Тужилаштво Србије за ратне злочине потигло је оптужницу против четворице хрватских официра, која их терети да су у августу 1995. године ракетирали колону српских избјеглица на Петровачкој цести код Босанског Петровца. Штрбац наводи да је Србија има међународну обавезу насталу ратификацијом Женевске конвенције о заштити грађанских лица за вријеме рата, а која налаже да је свака страна потписница ове конвенције дужна да проналази лица осумњичена да су извршила или наредила да се изврше нека од тешких злочина, те да их изведе пред суд, без обзира на њихово држављанство.

Српско тужилаштво за овај стравични ратни злочин терети бригадира Хрватске војске – пилота авијације у пензији Владимира Микца, који је у спорно вријеме био командант војне авио-базе у Пули. Другооптужени је бригадни генерал, пилот авијације у пензији Зденко Радуљ, који је био командант авио-базе Плесо код Загреба. Оптужница терети и пуковника Жељка Јеленића, који је у то вријеме био командир 22. ескадриле ловачких авиона у Пула, али и пуковника Данијела Боровића, некадашњег командира 21. ескадриле ловачке авијације у Плесу. Оптужени се терете да су извршили кривично дјело “ратни злочин према цивилном становништву”.

– Сада смо дочекали да се подигла ова оптужница и ја очекујем да ће доћи до сиђења, а доказа валидних доказа за осуђујућу пресуду има много. Било ј е питање шта ћемо очекивати од сарајевског тужилаштва или од хрватског ако ми сами можемо да поднесемо отптужницу за злочине почињене н ад нашим народом.

АКЦИЈА „ОЛУЈА“ ЗЛОЧИН ЗА КОЈИ НИКО НИЈЕ ОДГОВАРАО

Акција „Олуја“ за собом је донијела смрт а оставила спаљена села и плач неутјешних породица, док за злочине над Србима нико није одговарао. Тројица хрватских генерала Анте Готовина, Младен Маркач и Иван Чермак одговорни за злочине над Србима у акцији „Олуја“, ослобођени су свих оптужби.

Хашки трибунал је јула 2001. отпечатио оптужницу против пензионисаног хрватског генерала Анте Готовине, који је био командант те операције. Готовина је од тада био у бјекству све до хапшења у Шпанији 7. децембра 2005, када је изручен Трибуналу.

Годину дана раније, том суду су се предала друга двојица генерала, Иван Чермак и Младен Макрач, који су оптужени за прогон, депортације и присилно премјештање, пљачку, безобзирно разарање насеља, убиства, нехумана дјела и окрутан третман током и након операције „Олуја“.

Оптужница против Готовине је одлуком Претресног вијећа Трибунала спојена са оптужницом против друге двојице генерала.

 

Априла 2011, Готовина је осуђен на 24, а Младен Маркач на 18 година затвора, док је генерал Иван Чермак ослобођен кривице. У пресуди Анти Готовини, Хашки трибунал је утврдио да је операција „Олуја“ у лето 1995. била удружени злочиначки подухват с председником Фрањом Туђманом на челу, смишљен да протера српско становништво из Книнске Крајине, што је био навод оптужнице.

У новембру 2012, Апелационо веће Хашког трибунала ослободило је хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача кривице за прогон српског становништва из Книнске Крајине 1995. поништивши првостепену пресуду, након чега су они пуштени из притвора.

Према коначној пресуди, операција „Олуја“ није била удружени злочиначки подухват у циљу протеривања Срба из Книнске Крајине.

Ослобађајућа пресуда изазвала је еуфорију у Хрватској, а хрватски градови су се утркивали у додељивању титуле почасног грађанина Анти Готовини.

ТИХИ ЕГЗОДУС СРБА У ХРВАТСКОЈ ТРАЈЕ И НАКОН 27 ГОДИНА

Срби који су одлучили да се врате на своја огњишта, углавном данас живе без струје и квалитетне инфраструктуре. Хрватска и даље на све начине настоји да отјера Србе са тих простора. Усташки графити, скрнављење српских правосланих цркава широм Хрвастке, само су један од начина на који Србима шаљу поруку да нису добродошли.

О томе какве проблеме имају највише говори извјештај Српског народног вијећа, који сваке године указују о нападима на Србе, вербалним, физичким, и сваку друге природе. Те бројке иду и преко 400 али то је само оно што се забиљежи преко медија, или што се пријави полицији  тужилаштву, али бар два пута је више оних што се не пријављују.

Оно што је најинтересантније, каже Штрбац, и што увијек пред годишњицу „Олује“ долази до изражаја су процесуирање Срба за ратне злочине.

– Као да се јуче рат завршио, Хрвати процесуирају људе за ратне злочине. Од почетка ове године ухапсили су осам лица, а поднијелли су 23 кривичне пријаве за ратни злочин. Они имају свој циљ и то је постао њихов бренд, истовремено када су највише убијали Србе у „Олуји“ они су их истовремено највише оптуживали за ратне злочине – закључио је Штрбац за „Новости“.

Штрбац каже да је од почетка ове године било осам хапшења Срба по тим потјерницама

ЗЛОЧИНАЧКА АКЦИЈА „ОЛУЈА“ ЗА СОБОМ ДОНИЈЕЛА СМРТ, ОСТАВИВШИ УГЉЕНИСАНА ТИЈЕЛА И СУЗЕ НЕУТЈЕШНИХ ПОРОДИЦА

Акција „Олуја“ за собом донијела је смрт, а оставила спаљена села и плач неутешних породица, док за злочине над Србима нико није одговарао. Према подацима „Веритаса“ протерано је 250.000 Срба, а на евиденцији убијених Срба налази се 1.881 име, међу којима је 1.233 цивила, док се 654 лица воде као нестала.