admin
Osmanski dvor bio je zatvoren svet satkan od moći, straha i intriga: mesto surovih medicinskih zahvata, nemilosrdne borbe za politički opstanak i tajnih operacija u kojima je informacija često vredela koliko i život. U samom središtu tog sistema stajali su evnusi – kastrirani čuvari harema, ali i ljudi od poverenja koji su imali pristup najskrivenijim odajama, poverljivim porukama i tajnama vladajuće dinastije.
Preživeti kastraciju: Mračni put preko Egipta
Iako je islamsko pravo zabranjivalo kastraciju, ogromna potražnja osmanskog dvora za evnusima nije nestajala. Paradoks je rešavan na surovo praktičan način: dečaci i mladići kastrirani su izvan granica Osmanskog carstva, a zatim kao robovi dovođeni na njegova tržišta.
Posebno mesto u istorijskim zapisima zauzima Egipat, jedna od ključnih stanica na putevima kojima su afrički robovi stizali prema osmanskim centrima moći. Pojedini izvori Asjut i njegovu okolinu povezuju sa mestima na kojima su obavljane kastracije, često pripisivane lokalnim koptskim hrišćanima. Međutim, tvrdnje da je upravo jedan koptski samostan u Asjutu bio “glavni operativni centar” za stvaranje crnih evnuha treba uzeti sa rezervom, jer su detalji tog sistema u istorijskim izvorima sporni.
Za one koji su preživeli takve zahvate sledila je trgovina ljudima i dug put prema osmanskom svetu. Tek mali broj dospevao je do samog vrha tog sistema – carskog harema u Topkapi palati, gde su pojedini evnusi od robova i čuvara vremenom postajali poverenici dinastije i uticajni akteri dvorske politike.
Operacija koju mnogi nisu preživeli
Hirurški procesi bili su jezivo brutalni. Dečake bi položili na leđa, a operativno područje ispirali vodom prokuvanom sa ljutom paprikom, koja je trebalo da posluži kao svojevrsna primitivna lokalna anestezija i dezinfekcija. Hirurg bi potom koristio mehaničku stegu, nalik mengelama, kako bi snažnim pritiskom pokušao da zaustavi krvarenje, nakon čega bi usledila potpuna kastracija.
Rana bi potom bila tretirana kauterizacijom, dok bi se u mokraćni kanal umetala srebrna ili druga metalna cevčica – gümüş boru – kako proces zarastanja i stvaranja ožiljaka ne bi trajno zatvorio uretru.
Možda najbizarniji deo čitavog postupka usledio bi neposredno nakon operacije: prema pojedinim opisima, ranjenog dečaka čuvari bi satima prisiljavali na neprekidno hodanje, ne dozvoljavajući mu da legne ili zaspi, navodno kako bi podstakli cirkulaciju i sprečili smrtonosne komplikacije.
Smrtnost je, prema nekim istorijskim procenama, bila katastrofalna – pojedini navodi tvrde da bi od stotinu kastriranih dečaka postupak preživela tek nekolicina.
Dobrovoljno pod nož zbog uticaja
Dok su afrički dečaci uglavnom otimani i protiv svoje volje uvlačeni u surovi sistem trgovine robljem, na Kavkazu i u Evropi zabeleženi su i slučajevi pojedinaca koji su svesno pristajali na kastraciju zarad mogućnosti da naprave nezamislivu karijeru u samom srcu Osmanskog carstva. Najpikantniji među njima jeste slučaj mletačkog plemića Đakoma Mikijelija, u istoriji mnogo poznatijeg pod imenom Gazanfer-aga.
Gazanfer je još kao mladić pao u ruke gusara, nakon čega je doveden na dvor princa Selima, budućeg sultana Selima II. Prema dvorskim hronikama, upravo tamo napravio je prestup koji je mogao zauvek da ga udalji od palate: upao je u ženski hamam kako bi spasio Selimovu suprugu Nurbanu od ubistva koje je, navodno, naručila moćna sultanija Hurem.
Besni Selim želeo je da ga protera. Međutim, Nurbanu, svesna koliko joj odan saveznik u samom srcu palate može biti dragocen, predložila je Gazanferu dramatičnu pogodbu: želi li da trajno ostane u njenoj blizini i zadrži pristup svetu harema, mora postati evnuh. Gazanfer je, prema tim navodima, dobrovoljno pristao na kastraciju – odluku koja će mu otvoriti vrata vrtoglavog uspona sve do položaja svemoćnog kapu-age.
Decenijama potom igrao je opasnu dvostruku igru. Dok je kao jedan od najuticajnijih ljudi upravljao carskim dvorom, Gazanfer je istovremeno tajno delovao kao ključni mletački špijun u Istanbulu. Njegov uticaj nije se završavao na vratima Topkapija. Svoju sestru Beatriče, koja je u međuvremenu prešla na islam, udao je za uticajnog osmanskog oficira Sipahi Ali-agu, stvarajući tako čvrst porodični krug moći i veza.
Ni njegovo ogromno bogatstvo, prema tim navodima, nije ostalo samo u Osmanskom carstvu. Gazanfer ga je potajno deponovao u kovnici novca u Veneciji, održavajući tako vezu sa gradom iz kojeg je potekao čak i dok je služio u samom središtu osmanske vlasti.
Ali karijera izgrađena na tajnama, dvorskim intrigama i ogromnom uticaju završila se nasilno. Gazanferov život okončan je 3. januara 1603. godine, kada su ga pobunjeni vojnici – sipahije – optužili za korupciju. Odsekli su mu glavu na samom pragu dvora, pred očima uplakanog sultana Mehmeda III.
Tako je čovek koji je od mletačkog zarobljenika stigao do jednog od najmoćnijih položaja u Topkapi palati svoj neverovatni uspon završio upravo tamo gde ga je i ostvario – u srcu osmanske moći.
Zabranjene strasti i skandal “čudesnog izlečenja”
Uprkos kastraciji, privlačnost i seksualne tenzije nisu uvek nestajale. Dečaci kastrirani pre puberteta često nisu potpuno gubili seksualni nagon, zbog čega su osmanski vladari insistirali da čuvari ženskih odaja budu isključivo “ružni i potpuno kastrirani crni evnusi” – kako bi bila otklonjena i najmanja sumnja u mogućnost mešanja hanedanske krvi. Ipak, ni tako stroge mere nisu uspevale da uguše glasine: hodnicima harema neprestano su kružile priče, ljubavne intrige i šaputanja o tajnim odnosima između žena i evnuha.
Najveći skandal izbio je tokom vladavine Mahmuda I, kada je prilikom rutinskog pregleda ustanovljeno nešto gotovo neverovatno: trojici haremskih evnuha genitalije su, kako se tada govorilo, “ponovo narasle”. Iza navodnog “čudesnog izlečenja”, međutim, krilo se mnogo jednostavnije objašnjenje – hirurški zahvat kojem su bili podvrgnuti u detinjstvu očigledno nije bio potpun.
Padišah je, šokiran ovim otkrićem i svestan skandala koji bi mogao da potrese harem, reagovao munjevito. Trojicu evnuha odmah je oslobodio službe i bogato ih nagradio, nastojeći da čitav slučaj zataška pre nego što priča napusti zidove palate.
Stroga pravila pristojnosti nisu se odnosila samo na čuvanje harema već su određivala čak i način na koji su njegove stanovnice sticale obrazovanje. Kada bi učeni hodža – profesor – dolazio u harem da ženama drži lekcije, morao je da sedi iza dvostrukog drvenog zastora, odnosno kafaza. Profesor i njegove učenice nikada se nisu gledali licem u lice: između njih je stajala fizička prepreka, a čitava komunikacija odvijala se isključivo slušanjem glasa.
Krvave intrige i sportski rivaliteti
Evnusi su neretko pokazivali neverovatnu surovost kada bi se našli u borbi za vlast i politički uticaj. Jedan od najupečatljivijih primera bio je veliki vezir Hadim Sulejman-paša. Tokom pomorske ekspedicije 1538. godine namamio je vladara Adena, šejha Amira, zajedno sa njegovim ministrima na svoj brod, pod izgovorom pregovora i predaje darova. Čim su stupili na palubu, Sulejman-paša ih je hladnokrvno pogubio, a potom bez borbe umarširao u grad.
Sasvim drugačiju, ali ništa manje nemilosrdnu borbu za moć vodio je legendarni Hadži Bešir-aga, čovek koji je punih 29 godina iz senke imao ogroman uticaj na osmansku politiku. Kada je moćni Kabakulak Ibrahim-paša pokušao da ga ukloni, Bešir-aga nije čekao da protivnik povuče sledeći potez. Preko valide sultanije Salihe uspeo je da izdejstvuje da padišah, umesto njega, ekspresno smeni upravo velikog vezira.
Ali Bešir-aga nije ostao upamćen samo kao majstor dvorskih intriga. Bio je i značajan mecena. Svoje imanje u Jalovi ustupio je za osnivanje prve fabrike papira, nastojeći da spase projekat prve osmanske štamparije Ibrahima Muteferrike. Tako je čovek koji je iza zidina palate vodio surove političke bitke istovremeno pomagao jedan od najvažnijih kulturnih i tehnoloških poduhvata tadašnjeg Carstva.
Da život evnuha nije bio ispunjen samo zaverama, političkim obračunima i dvorskim intrigama, pokazuje i dvor Mahmuda II, gde su organizovane velike sportske utakmice u ciritu i čevgenu. Rivalstvo je bilo ozbiljno: na jednoj strani nalazio se tim crnih evnuha, poznat kao “Lahanaci” – Kupusari, dok su nasuprot njima stajali beli evnusi, “Bamyaci” – Bamjaši.
Kada su beli evnusi na Činili dvoru odneli tesnu pobedu, ni sam sultan nije propustio priliku za šalu. Mahmud II je, igrajući se značenjem reči, navodno dobacio: “Akağaların yüzü ak oldu!” – što bi se moglo prevesti kao: “Belim evnusima je lice postalo belo”, odnosno “osvetlali su obraz”.
Harem i njegovi evnusi tako su u istoriji ostali zapamćeni ne kao pasivne sluge iza zaključanih vrata Topkapija, već kao nemilosrdni političari, ratnici i mecene – ljudi koji su, uprkos stravičnom telesnom sakaćenju, uspevali da se domognu samog vrha i drže u rukama neke od najvažnijih konaca moći najmoćnijeg islamskog carstva svog vremena.
Autorska prava Republika.rs / Tekst / Slika / Video /