Od četiri zida do 21,1 kilometra: Trka u kojoj sam pobedio sebe

Nisam imao startni broj da bih se dokazao drugima. Imao sam ga da dokažem sebi da mogu

FOTO: A. Ilić

Želeo sam da dokažem nešto sebi, ali i onima koji su u mene sumnjali.

Dan posle polumaratona tek počinjem da shvatam da sam ja zapravo u cugu istrčao 21 kilometar za dva sata i 48 minuta. Iznenađuje me što, osim teških nogu, nemam drugih tegoba.

Ali, hajde da se vratimo malo unazad.

Za nekoga ko je u treningu istrčati polumaraton možda nije ništa posebno. Za mene je to ravno osvajanju olimpijske medalje.

Zašto?

Zato što sam do 2024. godine bio veoma introvertna osoba koja nekada iz kuće nije izlazila danima, pa čak i nedeljama. Broj koraka na dnevnom nivou često mi je bio manji od 1.000.

A onda se nešto promenilo.

Počeo sam da treniram. Da izlazim. Da hodam. Da trčim. Da pomeram granice za koje sam dugo verovao da su moje konačne.

Od avgusta do danas izgubio sam 11 kilograma telesne mase. Bavim se treningom snage, a na polumaraton sam izašao sa oko 110 kilograma.

Zato razumem zbog čega je nekima bilo teško da poveruju da ja to mogu.

“Ti da trčiš?”

Kada sam juče krenuo na trku, jedan poznanik, vlasnik poslastičarnice, pozdravio me je i pitao gde idem.

„Trčim polumaraton.“

Usledilo je ono što sam često slušao:

„Haha, ti da trčiš?“

Nastavio sam dalje.

Ne ljut. Ne uvređen.

Rešen.

Rešen da mu pokažem da greši. Da ne treba suditi o knjizi po koricama.

Ipak, možda je najvažnije od svega što sam želeo da dokažem nešto sebi.

Zato nemojte nikada dozvoliti da vam drugi poljuljaju samopouzdanje. Ja sam sve vreme verovao da mogu.

Želeo sam da pokažem sebi da sam bio u pravu, a drugima da su pogrešili.

Deset godina kasnije, Niš ponovo ima veliki polumaraton

Inače, prošlo je deset godina od prethodnog niškog polumaratona, pa ćemo se vratiti još malo unazad.

Pre godinu dana razgovarao sam sa organizatorom Vladimirom Živkovićem, trenerom Atletskog kluba Radnički, pod čijom zastavom sam i sam bio prijavljen za trku.

Njegova vizija tada bila je jasna – želeo je da Nišu vrati veliki polumaraton kakav je nekada imao. Želeo je da privuče sponzore i napravi događaj koji će izgledati onako kako jedan veliki sportski događaj i treba da izgleda.

Godinu dana kasnije, ta vizija je postala stvarnost.

Sponzorski pul „1. niškog polumaratona – Trka kroz istoriju“ činile su neke od najvećih kompanija, toliko njih da su jedva sve stale na majicu učesnika.

Drago mi je što se Vladina vizija ostvarila.

U centru Niša osećala se atmosfera velikog događaja. Punktovi sponzora bili su na svakom koraku, a glavna maskota bio je robot-pas obučen u majicu polumaratona.

Hvala Bogu da on nije trčao, jer onda ni osvajač prvog mesta ne bi imao nikakvu šansu.

A onda je trka počela

Kada je trka počela, shvatio sam šta je trčanje.

Pozitivna energija bila je svuda – na stazi, ali i pored nje. Stanice za osveženje bile su postavljene tamo gde treba. Kada god bih osetio da mi nedostaje energije, na pravom mestu čekali su me voda, voće i podrška.

S obzirom na to da je ovo bila “Trka kroz istoriju”, pored Ćele kule čekao nas je Stevan Sinđelić, kod Medijane rimski legionari, ali hajde da se vratimo na ono što sam naučio tokom trke.

Trkači su prava zajednica.

Uvek spremni da poguraju jedni druge.

A meni je to juče, u nekoliko navrata, baš bilo potrebno.

Na usponu, na deonici na kojoj je trebalo istrčati gotovo kilometar uzbrdo, nalazili su se mališani koji su bodrili trkače, kao i bubnjari koji su dodatno podizali atmosferu.

Iskreno, plašio sam se tog uspona.

A onda sam ga završio za oko 7:30 i tek na vrhu shvatio:

Ja zapravo trčim uzbrdo.

Bilo je i komšija koji su trkače dočekivali sa posluženjem i osveženjem, što je još više davalo na težini zajedništvu koje sam osetio tokom polumaratona.

Posle 12. kilometra počinje nepoznato

Tokom priprema za polumaraton uglavnom sam trčao deonice od 10 do 12 kilometara.

Sve nakon toga za mene je bilo potpuno nepoznato.

Do 12. kilometra znao sam šta me čeka.

Posle toga – nisam znao.

A onda je stigao 17. kilometar.

Tada sam prvi put počeo ozbiljno da posustajem.

Počeo sam da postavljam sebi ono čuveno pitanje:

“Šta ti je ovo trebalo u životu?”

Ali izgurao sam.

A kada sam ušao u poslednja dva kilometra, nešto se ponovo promenilo.

Zainatio sam se.

Na 19. kilometru počela je da mi nestaje snaga. Tada je jedna divna devojka primetila da se mučim i dala mi tri gumene bombone.

Možda zvuči smešno.

Meni su tada bile zlata vredne.

Pogurale su me nazad ka centru grada, tamo gde je sve i počelo.

Ljudi koji su bili deo mog puta

Iskusni maratonac Ivica Gacik odlično me je pripremio za sve ovo. Slušajući njegove savete, uspeo sam da izguram ono što mi je do juče delovalo gotovo neverovatno.

A onda – cilj.

Medalja.

Voće.

I žurka.

Organizatori su se pobrinuli da trkači kojima je to potrebno u posebnom šatoru dobiju i masažu. Ja je nisam potražio.

Uzeo sam svoju medalju i poneo je tamo gde je ova priča, zapravo, počela.

U onu poslastičarnicu.

Spustio sam medalju na sto ispred vlasnika i rekao:

“Da. Ja ću da trčim.”

Samo što sada više nije bilo u budućem vremenu.

Ja sam trčao.

21,1 kilometar.