in

“Nekad pomislim da to nije realno, onda uzmem slike, pogledam snimak iz Tokija”

PRE tačno godinu dana, Srbija se radovala do neba. “Upucana” je prva od devet medalja sa Olimpijskih igara i jedina srebrna.

FOTO: OKS

U tom trenutku, stena veličine Zemljine kugle pala je sa pleća Damira Mikeca (38), koji je iz prethodna tri pokušaja propustio da dosanja olimpijsko odličje. Ipak, u Tokiju je san postao java pa otud i lep povod da naš sjajni strelac evocira uspomene iz Zemlje izlazećeg sunca, koje ga je 24. jula 2021. godine obasjalo verovatno kao nikada u životu.

– Obuzme me osećaj miline, zadovoljstva, ispunjenost… Ostvario sam dugo čekani san, koji je izmicao tri puta. I dalje nekad pomislim da to nije baš realno. Onda uzmem, pogledam slike. Snimak finala i proglašenja sam puno puta gledao. Čak sam i trenirao jednom sa tim snimkom. Osećaj baš ispunjava i čak ga koristim u maksimalno pozitivne svrhe na takmičenjima, ne da kažem da mi bude lakše, već da prebrodim prepreke sa osmehom – ističe Mikec u razgovoru za “Novosti”, nasmejan i raspoložen kao i uvek.

Uvertire pred takmičenje u Tokiju, prožete koktelom nervoze i ushićenja, seća se kao da je juče bila.

– Dok sam bio u Srbiji, uspevao sam da me ne hvata neka trema, panika. Kako sam stigao u Japan, jedan dan haos, frka… Drugi dan – pesma. Raspoložen, siguran u sebe, samo jedva čekam da počne. I onda ponovo potonem i tako ukrug. Kako se takmičenje bližilo, to se smenjivalo iz sata u sat. Sećam se to poslednje veče pred takmičenje, ostao sam sam u sobi, cimeri su negde otišli i to mi je jako prijalo. Tu sam bukvalno pričao sam sa sobom u ogledalu, pa posle na tuširanju. Nisam pevao, ali sam držao sebi slovo, pričao “Ajde, možeš to, idemo sutra, ne radiš ništa novo, već ono što radiš čitav život”. Pričao sam i sa psihologom Marijom Pavlović na dan takmičenja, ali ono, ne goji se prase pred Božić. Ali, eto, znate šta se desilo i što bi se reklo – ostalo je istorija – priseća se trofejni strelac.

A onda krešendo Mikecove drame na Igrama. Ulazak u finale kada mu se sreća osmehnula, pa “robinhudovski” hici i medalja oko vrata propraćena suzama i sećanjima na sve što mu je život namenio do tog trenutka. Ipak, tek po dolasku u olimpijsko selo, shvatio je da je probio led kada su u pitanju medalje srpske ekspedicije u Tokiju.

– Tek na ulasku u selo sam postao svestan svega kada su svi ostali poskakali. Neko me spazio izdaleka i viče evo ga, a ja imam da šipčim do njih koliko hoćeš. Tu su ispred zgrade svi poskakali, aplaudirali, evo i sad se ježim dok pričam. Pošto je to već bio mrak, a ja ceo dan nisam ništa jeo, u osam uveče sam otišao na doručak. U restoranu sretnem košarkašice i kad su me videle one taman završavale večeru. Znate ono kad se one raduju, uhvate se ukrug i skaču. E tu sam ja završio u sredini, one vrište, ceo restoran je stao sa jelom – ushićeno dodaje Damir.

POMOGAO I TIJANI

ODMAH posle Mikecovog srebra, stigla je i bronza Tijane Bogdanović, koja je inspiraciju za podvig pronašla upravo u kolegi iz olimpijskog tima. – Pričao sam posle sa Draganom Galetom Jovićem, trenerom naših te- kvondistkinja. Oni su izgubili prvi meč i teško im je palo. Ali, Tijanina protivnica je ušla u finale i njoj se otvorila prilika za repasaž. U tom trenutku kada se to dešava, njima stiže da sam ja uzeo srebro. Posle mi Ti- jana prilazi i kaže, tvoja medalja mi je dala snaga za bronzu – kaže Mikec.

Povratak u sadašnjost dovodi nas do podatka da je Mikec za nepunih osam meseci u 2022. već osvojio 12 medalja. Bez obzira na nešto slabiji početak godine.

– Ne može to čovek da planira, ali može da priželjkuje. Posle Tokija je bila mala “pauzica” i ja sam znao da će kao i nakon svakog velikog uspeha biti malog pada. Jednostavno, tako mora da bude, video sam i kod drugih sportista. Naravno, nije to trajalo dugo i nisam sebi to hteo da dozvolim. Rekao sam sebi, prešao sam igricu, pošto imam medalje sa svih takmičenja. Ali, opet, nije mi to bilo dovoljno. U glavi sam se lepo posložio i postao sam svestan da je vreme za još ozbiljniji rad. Početak godine nije bio baš najbolji, pošto sam na dva gran-prija u Sloveniji i Hrvatskoj bio deveti i četvrti. Dva najgora mesta. To mi je verovatno trebalo da kažem sebi “Ej prijatelju, pa neće tebi niko ništa da pokloni” – ističe Mikec.

Dominirao je na Svetskim kupovima, Gran-pri turnirima i nedavno na Mediteranskim igrama u Alžiru gde je stigao do zlata u pojedinačnoj i miks konkurenciji.

– To su mi bile pete Mediteranske igre u životu i sa svakih sam se vratio sa medaljom. Pa ne ide da sad kiksnem. I još sam favorit ali to ne znači ništa ako ne pokažeš na strelištu, još sam nosio zastavu. Odličan šlagvort za pitanje o tome kako je bilo kada je u Oranu ispred našeg tima nosio trobojku.

– Jedinstven osećaj, baš. Malo je organizacija bila slabija, pa nisam dobio barjak, nego zastavu, ali izlaziš na stadion, predvodiš sportiste, izgovaraju ime tvoje zemlje, svi aplaudiraju. Za pamćenje, tako si na neki način kapiten i jako ti prija da je neko prepoznao tvoj trud, zalaganje i ukazao ti takvu čast. To je bio i način Olimpijskog komiteta da mi se zahvale i oduže – objašnjava Damir.

Do kraja godine, očekuju ga Evropsko (Poljska) i Svetsko prvenstvo (Egipat). Na potonjem će biti u prilici da upuca kvotu i za Olimpijske igre u Parizu.

– Sve što sam ove godine radio, podređeno je Kairu. Tu će najbolja četiri da idu u Pariz, posle toga će biti još šansi u 2023. i 2024. ali možda je najbolje da se to odmah završi – kroz smeh priča Mikec. Još jedan povratak na priču iz Tokija sa akcentom na današnjicu savršeno oslikava karakter čoveka koji je u karijeri osvojio oko 50 medalja.

– Ranije je sve uvek bilo sa nekom ručnom, stalno ti je to nešto falilo. Sada kada je sve to dohvaćeno, ja i dalje imam motivacije da osvajam, radim, dokazujem, sam sebi. Onda ti to daje lepu snagu, a znaš da si to sve ostvario – podvlači Mikec. 

 

U SALVADORU SVE ZNAJU

 

PORODICA Damira Mikeca trenutno je u Salvadoru, rodnoj zemlji njegove supruge Melise, gde bi nakratko mogao da im se prirduži i srpski strelac.

– Evo gledam, moji su tamo. Klinac kreće u školu i to kad počne – “ćao zdravo”. Rekao sam im “idite, uživajte, ja kod kuće svakako nisam”. Imam neku malu “pauzicu”, šta je to za mene, deset hiljada kilometara. U Evropi živim, skoro sam bio u Africi, Aziji, pa red je da odem malo i u Ameriku. Naravno, ali danas tehnologija je čudo.

Damir i Melisa Mikec FOTO: Instagram

Čuješ se, vidiš se, kad god hoćeš pozoveš. Tamo baš pitaju što ja ne dođem, jer Melisa dolazi treći, četvrti put bez mene. Tamo jako cene sportske uspehe i onda kad im dođem oduševe se. Prošli put me na aerodromu sačekala televizija, nerealno. Držao sam neka predavanja, seminare, okupilo se dosta njih u streljani. Znaju više od mene šta sam osvojio i onda ti bude tako dobro – kaže raspoloženi Mikec.

 

OLIMPIJSKA MEDALJA NA POSEBNOM MESTU

MIKECOVA medalja iz Tokija zasada je sa svim ostalima, ali u budućnosti se sprema posebno mesto.

– Nalazi se sa ostalim medaljama. Trenutno, tata i ja imamo projekat, stigao je materijal, treba samo da sastavimo i napravimo jednu vitrinu za medalje i pehare. Tako da će ona u toj vitrini imati poseban kutak – kaže nam Damir.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije