in

“Rešila sam da ga prebolim, a onda smo se IZNENADA sreli na ulici…” (FOTO)

Jedna od najvećih zvezdi 90-ih godina, Sonja Mitrović Hani, je jednom prilikom pričala o svojim velikim ljubavima pre nego što se udala za Željka Mitrovića. Ona sa Željkom ima dvoje dece, Sandru i Sašu, a ovo je priča o njenoj mladosti i vezama koje nisu imale srećan kraj. Prenosimo u celosti intervjuu iz Sabora 1995. godine, u kome je Hani otvorila dušu. 

Mislim da je to što sam odrasla u zdravoj, poštenoj i veoma srećnoj porodici presudno uticalo na ceo moj život. Brat Čedomir, majka Nada i otac Aleksandar simić oduvek su mi bili najodaniji prijatelji, koji mi nesebično pružaju ljubav, razumevanje, podršku i pomoć. Mama i tata su pravnici, ali tata je bio strastveni kolekcionar ploča i verovatno sam zbog toga još u najranijem detinjstvu zavolela muziku. Za treći rođendan dobila sam mali klavir, pa sam uz crkveni kalendar ( to su mi kao bile note) svirala i pevala po ceo dan. Videvši da imama dara za umetnost tata me je usmeravao u tom pravcu. Zato čak i danas, kada prolazim beogradskom Karađorđevom ulicom, imam utisak da zidovi zgrade u kojoj smo živeli odišu divnom muzikom “Pletersa” ili Reja Konifakoje smo slušali, i sećanja mi vraćaju spokoj i toplinu bezbrižnog detinjstva.

Foto: Reprint TV Novosti

Čokolada ispod klupe

Pošto sam od malena bila okupirana muzikom, nije fraza kad kažem da je ona bila moja prva velika ljubav koja je odredila ceo moj životni put. Pevala sam u dečijem horu “Kolibri”, nijedna priredba nije se mogla zamisliti bez mene, a zbog čestih probi, koncerata i snimanja mnogo sam izostajala sa časova. Zbog svega toga sam bila obeležana, interesantnija od drugih, i mada sam među dečacima imala mnogo dobrih drugova, uvek us mi poklanjali više pažnje nego drugim devojčicama.

U trećem-četvrtom razredu imala sam prvu simpatiju, Ivana. Sedeli smo u istoj klupi i činilo mi se da on ima najlepše oči u odeljenju, možda zato što sam iz tih očiju “čitala” da se i ja njemu dopadam. Strašno me je zabavljalo, to što je, kad god bih ga pogledala, stidljivo obarao pogled i gotovo da sam živela za te trenutke.

Oboje smo bili dobri đaci, ali Ivan je bio malo bolji od mene, i kada sam odgovarala, šaputao mi je lekcije. Užasno se nervirao kada bih učiteljici dala pogrešan odgovor i dobila nižu ocenu! U to vreme, kod nas nije bilo finih čokolada, kao što su bele, ili “toblerone”, a pošto su i Ivanovi i moji roditelji često putovali u inostranstvo, donosili su nam ih. Naravno, te čokolade smo delili sa celim odeljenjem, ali Ivan ili ja smo uvek, ispod klupe, jedno drugom ostavljali nekoliko kockica više. I upravo ta, krišom doturena čokolada od simpatije, imala je posebno sladak, nezaboravan ukus, koga se i danas sećam sa radošću – ukus prave, naivne, čiste, platonske dečije ljubavi, iskazane oborenim pogledom, ukradenim osmehom, ili nekom malom pažnjom.

Foto: Reprint TV Novosti

“Godinu dana se nismo ni čuli, ni videli. Čvrsto sam rešila da ga prebolim, a onda smo se, iznenada, sreli na ulici…”

Pročitajte još: JELENI TOMAŠEVIĆ se ostvario san: Ovako nešto nisam mogla ni da zamislim

Ponekad bi me Ivan obradovao ceduljicom koju bih zatekla ispod klupe, na kojoj je pisalo: “Sviđaš mi se”. Dan-dva kasnije, takvo iznenađenje sam ja priređivala njemu, ali ne daj Bože da jedno drugom otvorenije izjavimo ljubav! Za to već nismo imali hrabrosti. S druge strane, u tim, klinačkim godinama, nismo ni znali da se može voleti drugačije od načina na koji smo mi to činili.

Ivanove i moje uzajamne simpatije trajale su dve-tri godine. Vremenom su se pretvoriole u divno drugarstvo. Kasnije, u sedmom-osmom razredu, kada smo bili zreliji, rado smo evocirali uspomene i smejali se svojim spontanim, detinjastim postupcima.

Foto: Reprint TV Novosti

Horsko pevanje, kojim sam se bavilau Dečjem horu RTV-a kod Zlatana Vaude, u tinejdžerskim godinama mi je dosadilo, pa sam već u 15-oj osnovala rok grupu “Hani”. Iznajmljivali smo garaže, danonoćno vežbali i maštali kako ćemo jednoga dana biti velike rok zvezde. Radili smo sa velikim entuzijazmom, snimali ploče, a pošto je mene veoma privlačio studijiski rad, stalno sam se muvala po studijima, učila, pomagala, pevala prateće vokale…

Kada sam imala 18-19 godina, došla sam pred studio zbog snimanja svoje ploče, ali vrata su bila zaključana. Dok sam čekala ostale članove grupe, ispred mene je, na motoru, “proleteo” neki momak koji je bio toliko lep da sam se prvi put u životu okrenula na ulici! Nekoliko trenutaka kasnije, on se vratio, zaustavio motor i upitao me: “Da li si ti Hani?” Zbunjena, potvrdno sam klimnula glavom, a momak, nekoliko godina stariji od mene, rekao je da je moj snimatelj. 

Foto: Reprint TV Novosti

Lavirint laži

Snimatelj i ja smo, doduše, razmenili brojeve telefona, ali meni ponos nije dozvoljavao da mu se prva javim. Prolazili su dani. Čim bih ušla u sttan i upitala roditelje da li me je neko tražio, izgovarali su “hiljadu” imena, ali ne i njegovo. Pognute glave, razočarana, odlazila sam u svoju sobu i “letela” na svaki zvuk telefona, misleći da je ON. Čeznula sam za njim, ali bilo me je “blam” da ja, kao žensko, nešto preduzmem da bismo bili zajedno. Kada sam izgubila svaku nadu da će od te moje ljubavi biti nešto, lepi snimatelj mi se javio telefonom i pozvao me da dođem na njegov rođendan. Na sedmom nebu od sreće, gotovo da nisam verovala rođenim ušima.

Nas dvoje smo imali neke zajedničke prijatelje, a oni su predložili da mu napravimo rođendansku tortu. Nisam u to vreme bila vična u kuvanju pa sam zamolila mamu da je napravi. Naravno, kada sam se sa prijateljima pojavila na slavlju, svima sam rekla da je torta mojih ruku delo. Slavljenik je bio oduševljen, a meni su od ljubavne treme počela da klecaju kolena, pa sam se sva ušeprtljila! Tokom večeri, ipak sam uspela malo da se raskravim i da se uklopim u veliko, veselo društvo. Pričali smo, šalili se, đuskali, no bilo je više nego očigledno šta se između slavljenika i mene dešava. Gotovo da se nije odvajao od mene, a u toku jednog sentiša, prvi put me je poljubio.

Foto: Reprint TV Novosti

Tako smo počeli da se zabavlajmo, ali to je išlo traljavo. Nismo izlazili baš svaki dan. Dešavalo se da dva-tri meseca non-stop budemo zajedno, a onda se isto toliko dugo čak ni telefonom ne čujemo. U jednoj od tih pauza našeg zabavljanja, sa grupom sam imala koncert u Banji Koviljači. Dok sam u hotelskoj sobi, uz kafu, devojci jednog od muzičara pričala o toj svojoj ljubavi, neko je pokucao na vrata. “Slobodno”!, viknula sam i šokirala se kada se on pojavio! Složio mi je neku priču kako me je zvao i da su moji roditelji rekli gde sam otputovala, a eto, on kao slučajno prolazi baš tim putem… Ipak, te večeri smo se “svaka, vaška obaška” vratili u Beograd, da bi smo već posle nekoliko dana nastavili da se zabavljamo. I opet raskinuli. Pa se pomirili. Pa ponovo prekinuli…

Foto: Reprint TV Novosti

Godinu dana se nismo čuli, ni videli. Nisam to ni želela jer sam shvatila da me ta veza “na parče” samo iscrpljuje. Čvrsto sam rešila definitivno da raskrstim sa tom ljubavlju i da prebolim anđeoski lepog snimatelja, ali jednoga dana smo se, iznenada sreli na ulici. Slagala sam ga da imam novog dečka, a on mi je “vratio loptu” i rekao da i on ima novo devojku. Ali, bez obzira na sve, nas dvoje smo nastavili da se zabavljamo, i iz nekog infantilnog straha od iskrenog razgovora o emocijama – da se lažemo. On je i dalje imao “drugu devojku”, ja “novog dečka”, ali uporno smo ostajali zajedno, zapetljavajući se u laži  kao u lavirint. To se završilo njegovim odlaskom u inostranstvo. Danas, posle mnogo godina, šalje mi pozdrave preko prijatelja. 

U međuvremenu, srela sam svoju prvu pravu, snažnu, obostranu ljubav. Bio je to Željko. Iz braka sa njim imam dvoje predivne dece, Sandru i Sašu.

BONUS VIDEO:

 

 

 

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU