in

Potpisivao se isključivo ĆIRILICOM, a govorio je PET jezika

Školovao se u Novom Sadu, a u Budimpešti je studirao politehniku. Ubrzo je napustio studije i posvetio se glumi na filmu. Pored glume pokazivao je talenat za pevanje, svirao je violinu, bavio se sportom (najviše plivanjem) i učestvovao je na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912.

Pročitajte još:  ŠOK OTKRIĆE: Čovek koji je izdao Anu Frank nacistima u pokušaju da spase sopstvenu porodicu KONAČNO JE PRONAĐEN

Debitovao je na filmu Mihalja Kertesa „Natčovek“. Dolaskom zvučnog filma stekao je svetsku slavu. Osim dara za glumu imao je i fizičke atribute neophodne za uspeh na filmu: bio je visok, zgodan, lep i privlačan muškarac.

Na Fejsbuk stranici “Gromade filmske” pojavio se teskt o legendarnom Svetislavu Ivanu Petroviću, prvom našem glumcu koji stekao svetsku slavu. 

 

– Čovek koji je znao pet svetskih jezika, ali se uvek potpisivao na ćirilici, čak je i autograme strancima davao isključivo na matičnom pismu. Talentovan pevač, violinista, kao plivač učestvovao na Olimpijskim igrama, a najbitnije od svega, on je prvi Srbin koji je bio velika zvezda evropskog i svetskog filma, a vrlo verovatno i najveća svih vremena sa ovih prostora.

Dobio je orden Svetog Save

Kralj Aleksandar kada mu je uručivao orden Svetog Save, u Beogradu su ga dočekale desetine i desetine hiljada ljudi, zavladala je histerija kakvu je u to vreme samo Rudolf Valentino mogao proizvesti na svetskom nivou. Zabeleženo je kako su mu se devojke doslovno bacale pod automobil.

Rudolfu je upravo i trebalo da bude naslednik. Posle iznenadne i prerane smrti latino zavodnika broj 1, tražio se superstar koji već ima renome, harizmu, stas i koji je već izgrađeno ime i prepoznatljivo lice na platnu. Međutim kao što Radeta Šerbedžiju decenijama jak slovenski akcenat sabija na uloge zlih Rusa u američkim filmovima, tako je njega koštao ozbiljne holivudske karijere (mada je upao u par naslova) pošto je zvučni film u to vreme krenuo da cveta i nije se mogao neko sa tako očitim neameričkim naglaskom stavljati u prve redove.

Pomenuti događaji sa Aleksandrom i Rudijevom smrću odvijali su se krajem ’20-ih godina prošloga veka, a ako se vratimo na 1. januar 1894. dobićemo dan rođenja našeg večerašnjeg junaka. Mesto je Novi Sad, mada po nekim izvorima je rođen u Budimpešti iako je uvek upisivao da mu je NS rodno mesto zbog osećaja ponosa koji ga je vezivao za taj grad. U Novom Sadu je svakako odrastao, ali ga je put kasnije naneo ipak u pomenutu Budimpeštu, pa u Beč u kom je posle I svetskog rata krenula njegova filmska priča, a nastavila se u Parizu i ostalim većim prestonicama Starog kontinenta.

On je u deset godina od upliva u glumačke vode do onog svetosavskog ordena i zamalo holivudskog sna postao vrhovno božanstvo evropske kinematografije, a naročito su zapažena neka francuska ostvarenja (“Umetnička duša”, “Gola žena”, “Sirena Morgana”), kao i nekoliko njih sa kasnijim rediteljem “Kazablanke” Majklom Kertizom (“Dama sa suncokretom”). Tridesete i početak četrdesetih su takođe bili njegovo vreme, a svoju slavu nije ispuštao nego je nastavio rad u najboljim evropskim produkcijama. Za to vreme je sa takođe našom ikonskom Itom Rinom snimio i “Princezu korala” (1937) na Jadranu, što je jedan od prvih koprodukcijskih filmova tadašnje Jugoslavije.

Pročitajte još: Smrt supruge nikada nije preboleo: On je najbogatiji princ Evrope

Drugi svetski rat je odneo i njegov status glavnog glumca. Nakon nekoliko snimljenih ljubavnih filmova pod nacističkim režimom, primirio se do kraja rata, te sačekao bolja i nezavisnija vremena za umetnike. Od četres pete do kraja života (1962) radio je manje role, a najznačajniji film u kom je glumio je vrhunski noar triler Luja Mala “Lift za gubilište” sa Morisom Roneom, Žanom Moro i Linom Venturom. Poslednji naslov ikad mu je “Putovanje” takođe velikog Anatolea Litvaka. Preminuo je od stomačnog kancera, a sahranjen je u Minhenu.

Da ne bude da mora američka ambasada da nam napravi reklamu ne bismo li se upoznali sa svojim velikanima, eto možemo i sami. Momčina koja je sa ponosom uvek isticala svoje poreklo i koji je još u SFRJ bio zaboravljen, danas već pod metrima prašine, a to nikako nije zaslužio, imao je svoj ciklus u Kinoteci pre par godina, međutim još uvek ni blizu to nije priznanja koje bi govorilo u ime svih nas: ponosimo se i mi njim. Valjda će ga nekad biti. Toliko veliki da je morao imati dva imena – Svetislav Ivan Petrović! – piše u objavi na pomenutoj Fejsbuk stranici.

BONUS VIDEO:

 

 

Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU