admin
Jedna od najpoznatijih pesama, koja se decenijama smatra simbolom večne ljubavi i strpljenja, krije dublju i pomalo jezivu poruku.
Reč je o pesmi “Čekaj me”, koju je napisao ruski pesnik Konstantin Simonov, a zbog uslova u kojim je nastala ušla je u antologiju.
Na prvi pogled, ova pesma odiše romantikom. Govori o nepokolebljivoj veri u ljubav i čekanju voljene osobe, čak i kada se svi drugi pomire s tim da je ona zauvek izgubljena. Ali kada se dublje analizira, reči pesme poprimaju drugačije, gotovo sablasno značenje.
Simonov je pesmu napisao 1941. godine, na početku Drugog svetskog rata za svoju voljenu glumicu Valentinu Serovu.
Ona je, međutim, bila udata. Pošto je suprug general, koga je jako volela, premiunio, Valentina je dugo patila. Potom se upuštala u mnogobrojne ljubavne afere, ali nikoga nije uspela da zavoli kao svog pokojnog supruga.
A onda, ratne 1940. godine upoznala je Simonova, koji je godinama maštao o njoj. Ušli su u vezu koja je bila sve ono o čemu je pisac maštao, ali nevolje tek dolaze.
Kao ratni dopisnik, suočen s neizvesnošću i smrću, napisao je stihove koji izražavaju nadu da će mu ona ostati verna i verovati u njegov povratak, uprkos svima koji bi rekli da je mrtav.
Pesmu, koja je trebalo da stigne Valentini posle njegove pogibije je stavio u džep, mirno iščekujući svoj sudnji dan. Međutim, desilo se čudo, jedinica u kojoj se Simonov nalazila nekako je izbegla finalni udar neprijatelja i pisac se živ i zdrav vratio kući svojoj dragoj, sa pesmom u džepu.
Venčali su se 1943. godine, a par narednih godina plasirane su glasine da je Valentina varala Simonova dok je bio na ratištu, Simonov je napušta 1957., a onda se odaje alkoholizmu i umire sama 1975. u Moskvi.
Pesma je brzo postala popularna među sovjetskim vojnicima. Mnogi su je slali svojim voljenima, a neki su tvrdili da im je baš ona donela sreću i spasila život.
Ali da li je pesma samo o ljubavi ili u njoj postoji nešto mračnije?
Naravno, osnovna ideja pesme jeste snažna vera u ljubav koja pobeđuje sve prepreke, uključujući i samu smrt. Ali ako pesmu čitamo pažljivije, pojavljuje se tumačenje koje zvuči nadrealno, kao da ju je napisao duh nekoga ko je već mrtav.
Pesnik insistira da voljena osoba ignoriše stvarnost i veruje u povratak, čak i ako su svi dokazi protiv toga stihovima “Svi će poverovati da me nema više, a ti ćeš čekati-ne veruj im nikad.”. Dok kao da duh traži da ga njegova ljubav vrati iz mrtvih samo čekanjem stihovima “Kad više niko ne bude čekao, kad se umore svi od bola”.
Pesma je postala besmrtna, sinonim za ljubav koja prevazilazi sve prepreke i vreme.
Mnogi umetnici širom sveta su je prepevali kroz muziku, a kod nas su Rade Šerbedžija i Toma Zdravković.
Za Tomu Zdravkovića navode da je odlučio da izvede ovu pesmu nakon što je saznao da je bolestan.
(SD)