Od mešalice i skela do okršaja sa Zvezdom: Filmska priča čoveka kog su svi zaboravili

Danas je sve mnogo dručačije, ali da nije bilo Antonija Kolasa…

Foto: Youtube/SoccernetEE

Fudbaleri Crvene zvezde u četvrtak igraju protiv Intera iz Eskaldesa u Ligi konferencije, a za prosečnog srpskog ljubitelja fudbala predstavnik Andore deluje kao još jedna egzotična, gotovo inkognito ekipa u evropskim takmičenjima. Ipak, iza ovog kluba krije se filmska priča, romantična bajka o fudbalskom entuzijazmu koji je krenuo sa građevinske skele, a stigao do megdana sa nekadašnjim prvakom Evrope i sveta.

Tvorac ovog čuda zove se Antonio Kolaso (69). Pre tačno tri i po decenije, ovaj portugalski imigrant, po zanimanju građevinac, nije mogao ni da sanja da će njegov klub ikada čuti huk sa velikih evropskih stadiona.

Kolaso je 1989. godine iz mesta Kastelo de Paiva u Portugalu stigao u Andoru u potrazi za boljim životom. Sa sobom je doveo suprugu Alisiju i osmogodišnjeg sina. Radio je najteže građevinske poslove, ali ljubav prema lopti bila je jača od umora.

– Čim sam došao, počeo sam da radim na građevini. Voleo sam fudbal, pa smo jedan prijatelj i ja odlučili da napravimo tim. Skupljali smo novac zajedno: svako je kupovao svoje kopačke, sami smo plaćali lopte, a moja supruga Alisija je kod kuće prala dresove za celu ekipu – priseća se Kolaso.

Tako je 1991. godine rođen Inter d’Eskaldes. Mnogi su mislili da je ime omaž milanskom gigantu, ali istina je potpuno drugačija:

– Ime Inter značilo je ’Internacional’, jer su u timu igrali moji drugovi s građevine – Portugalci, Španci, Francuzi… Bili smo prava međunarodna radna snaga. Prvi dresovi su nam bili zeleni, samo zato što su bili najjeftiniji u radnji, a kasnije smo prešli na plavo-bele zbog mog Porta.

Prvi sponzor bila je građevinska firma „Koansa“, u kojoj je Antonio radio, a klub je služio da se radnici posle napornih smena izduvaju i popiju pivo.

Antonio je bio sve: predsednik, trener i igrač. Neka vrsta fudbalskog fanatika bez dinara u džepu. Njegova ćerka Kristijana rasla je pored aut-linije, noseći fudbalske knjižice i važeći za najgrlatijeg navijača.

Jedna od najluđih anegdota vezana je za četvoricu braće Tavares, koje je Antonio bukvalno doveo iz Portugala:

– Otišao sam na odmor u Portugal i vratio se u Andoru sa četvoricom rođene braće. Svi su živeli kod mene u kući! Radilu su sa mnom na građevini, a vikendom igrali za Inter. Bili su različite visine, poređani kao stepenice, pa su ih svi zvali ’Braća Dalton’, kao iz stripa Talični Tom.

Inter je godinama rastao, stigao do prve lige, imao sjajnu omladinsku školu, ali nakon ispadanja u drugu ligu 2015. godine, Kolaso više nije mogao sam. Radio je u svom baru „L’Estadi“ i fizički nije stizao da vodi klub bez novca.

Oko 2018. godine u klub ulazi strani kapital, novi investitori i ljudi sa velikim ambicijama. Usledila je profesionalizacija, osvojeno je pet titula prvaka Andore, a ovog leta ispisana je istorija plasmanom na evropsku scenu.

Ipak, moderna fudbalska bajka ima i svoju tužnu stranu. Kada je Inter pravio istorijske korake u Evropi, na tribinama je kao običan gledalac, sa kupljenom kartom, sedeo Antonio Kolaso.

– Niko me nije pozvao. Ni čestitka, ni poruka, niti pozivnica za svečanu ložu. Čuo sam da su sadašnji direktori imali posebna mesta, ali za mene tamo nije bilo stolice. Verovatno me mnogi od njih i ne znaju – priznaje sa setom u glasu Antonio, dok njegova ćerka Kristijana dodaje da je očev trud zaslužio makar minimalno poštovanje novog rukovodstva.