Arnautović otkrio kako su ga hapsili tokom slavlja: Četvorica me drže i pritiskaju na zemlju, ja vičem iz sveg glasa

Otkrio je i kako je pogrešio autobus i izazvao šok

Photo: Bane T. Stojanovic/ATAImages

Taj maj 2010. godine, na stadionu „Santijago Bernabeu” u Madridu, ostao je zlatnim slovima upisan u istoriju Intera. Žoze Murinjo je sa „nerazurima” osvojio Ligu šampiona savladavši Bajern iz Minhena (2:0) i kompletirao legendarnu „tripletu”.

Na terenu je vladao potpuni delirijum. Dok su milioni ljudi širom planete gledali slavlje, tadašnji napadač Intera Marko Arnautović upisao je najneverovatniju i najluđu epizodu te šampionske noći — priču koju je tek sada u potpunosti otkrio.

Dok su se igrači Intera slikali sa peharom, svako je slavio sa zastavom svoje zemlje — Brazilci sa brazilskom, Argentinci sa argentinskom. Mladi Arnautović je pogledao oko sebe i shvatio da nema austrijsku zastavu.

– Svi su imali zastave, a ja sam stajao bez ičega. Pomislio sam: ’Ma daj, mora i moja zastava da bude na terenu!’ Pogledam ka tribini iza gola i u moru naših navijača u daljini ugledam momka koji drži austrijsku zastavu – priseća se Marko u razgovoru sa jutjuberom Marlijem.

Pucao ga je adrenalin, nije razmišljao ni sekunde. Preskočio je reklame, zatrčao se, preskočio ogradu i uleteo pravo među navijače na tribini kako bi uzeo zastavu. Međutim, u toj gužvi i skakanju, akreditacija koju je imao oko vrata jednostavno je spala i nestala.

Kada je sa zastavom u rukama pokušao da se vrati nazad na teren, dočekao ga je šok.

Španska policija i obezbeđenje, videvši golobradog mladića bez ikakvih obeležja kako skače sa tribine, bili su ubeđeni da je u pitanju razulareni navijač koji pokušava da prekine ceremoniju! U sekundi su se njih četvorica bacila na njega. Zakucali su ga za zemlju, zavrnuli mu ruke na leđa i pritisli ga uz travu.

– Ja ležim na zemlji i vičem iz sveg glasa: ’Ljudi, ja sam igrač, ja sam fudbaler Intera, pustite me!’ A oni me drže, ne čuju ništa. Drali su se na mene, mislili su da sam ludi navijač. Srećom, video me je pomoćni trener, dotrčao u panici i počeo da urla na policiju: ’Ostavite ga, to je naš igrač, šampion je!’ Tek tada su me pustili – priča Arnautović.

Nakon što se izvukao iz stiska policije i proslavio trofej, pun adrenalina, raščupan i u potpunom haosu, Marko je krenuo kroz podzemne prolaze stadiona ka klupskim autobusima kako bi se presvukao. U tunelu je stajao ogroman, luksuzan autobus sa širom otvorenim prednjim vratima. Ne obraćajući pažnju na grbove i natpise, Marko se samo popeo uz stepenice i zakoračio unutra.

A unutra – grobna tišina. Podigao je pogled i zanemeo. U autobusu nije bilo slavlja. Sedeli su poraženi, razočarani fudbaleri Bajerna iz Minhena, pognutih glava i sa suzama u očima, dok je na prednjem sedištu sedeo njihov šef, strogi Luj van Gal!

– Ušao sam u pogrešan autobus! Ušao sam kod Bajerna! Tamo muk, ljudi izgubili finale pre pola sata, tuga do neba, a ja ulazim pravo kod njih. I umesto da se samo okrenem i pobegnem, moj ludi mozak uradi nešto neverovatno. Ja ih pogledam sve, nasmejem se, podignem palac gore i na nemačkom kažem: ’Momci, svaka čast na borbi, sve najbolje!

Dok su ga igrači Bajerna i šokirani Van Gal gledali u potpunoj neverici, Arnautović je samo sišao niz stepenice:

– Kad sam izašao na vazduh, presekao sam se. Pomislio sam: ’Šta sam to upravo uradio?!’ Samo sam potrčao što sam brže mogao u naš autobus gde je već treštala muzika!