in

VASKRSENJEM SMRT SI PORAZIO: Intervju episkopa Joanikija o značaju današnjeg praznika za sve nas (VIDEO)

OTAC Nikola Pejović, glavni i odgovorni urednik Radio Svetigore obavio je vaskršnji intervju sa njegovim preosveštenstvom Episkopom budimljansko-nikšićkim i administratorom Mitropolije crnogorsko-primorske g. Joanikijem.

Foto: M.S.

Vaše preosveštenstvo, pomaže Bog i Hristos vaskrse!

Vaistinu vaskrse!

Velika i strasna nedelja, Veliki post i sve što se dešavalo u protekloj godini je iza nas i u ovim vaskršnjima danima možemo punim plućima da se pozdravimo radosnim pozdravom Hristos vaskrse! Šta vaskrsenje predstavlja za dušu svakoga čoveka, a naročito za pravoslavnog hrišćanina?

Vaskrsenje Hristovo, NJegova pobeda nad smrću, i naše vaskrsenje i naša pobeda nad smrću, za nas znači novi život, nova radost, obnovljenje našeg bića, obnovljenje našeg zajedništva, obnovljenje svega Neba i Zemlje, a ponajviše čovekove duše i ljudskog zajedništva i naše ljudske radosti.

Gospod Isus Hristos, koji se ovaplotio i postao čovek, primio je krsno stradanje, primio naše grehe, postradao na krstu i izlio svoju živonosnu krv, izdahnuo je primivši smrt. Ali NJegova smrt je bila živonosna i NJegovog grob je živonosan, a to je sve potvrđeno, kulminiralo u NJegovom vaskrsenju i u NJegovoj slavi, koja se projavila NJegovom pobedom nad smrću.

Stvar je u tome što sve što je Hristovo – Bogočovekovo – to je i naše. On je naša glava, On je naš Spasitelj, On je glava Crkve. Mi smo NJegovo telo, NJegov organizam, mi koji se pričešćujemo Svetim tajnama Hristovim sjedinjujemo se sa vaskrslim Hristom, sa NJegovim životom, NJegovom večnošću i to je naš hrišćanskih život, to je naša nada, to je naše delanje, to je naše mišljenje.

Eto, to je ukratko. Naravno, ne možemo iskazati nikad tu preveliku tajnu, ona se stalno peva, ali se nikad ne iscrpljuje. Prosto takvo je vaskrsenje Hristovo jer je to ono što osmišljava ceo naš život i što projavljuje živi život.

Kao takvo NJegoš je pevao da vaskrsenja ne biva bez smrti, koliko je važno učešće svakog čoveka pojedinačno u tom životu Hristovom, krstovaskrsnom? Da li možemo govoriti o pobedi, a da ne budemo spremni da sa NJim odemo na golgotu?

Po rečima apostola Pavla, a i po iskustvu hrišćanina, trebamo biti spremni i na jedno i na drugo. Ali stradanje, krst i smrt prethode vaskrsenju. Iz ljubavi je Gospod Isus Hristos došao u ovaj svet, inače drugačije ne može da se objasni NJegov dolazak. Iz ljubavi je primio naše poniženje, naše stradanje, našu bedu, ušao u tamu, ušao u ad. I mi iz ljubavi treba da se s NJime sjedinjujemo, prosto je nemoguće sjedinjenje sa Hristom bez istinske, prave, bezinteresne ljubavi, očišćene od svake strasti. Kada se sjedinjujemo sa Hristom raspetim, mi već osećamo da se sjedinjujemo sa Hristom pobediteljem jer nam On svojim krstom već daje silu da nosimo stradanje i osećamo da se sjedinjujemo s raspetim Spasiteljem. Ali radost vaskrsenja, koja se u izvesnoj meri projavljuje čak i u Hristovome stradanju i u našem stradanju sa Hristom, ona vrhuni zaista u ovom velikom prazniku i svaki onaj ko je osetio vaskršnje radosti svestan je da sva naša stradanja, sve naše muke, bede, ako ih trpimo Hrista radi, da su one male i da ne mogu da stanu na put ni nama kao ljudima, ni nama kao hrišćanima. Zato je mnogo važno što govori Sveti apostol Pavle koji je živio taj život idući Hristovim stopama, nadoknađujući ono što je izostavio. Naime, dokle su drugi apostoli bili sa Hristom, on nije bio, kada su drugi apostoli slavili Hristovo vaskrsenje, on je bio gonitelj, ali kasnije kad se obratio, sve je nadoknadio i čak preispunio, više nego ostali, vaseljenu svojim delovanjem i svojom propovedi. Dakle, on je govorio ako stradamo sa Hristom, sa NJime ćemo i vaskrsnuti, ako nosimo naše muke Hrista radi, onda ćemo sigurno na tom putu osetiti veliku radost jer kad osetimo da smo sa Hristom raspetim imamo izvesnost i NJegove i naše pobede. Zato je to tajanstveno, to prosto mora da se doživi i iskusi, da se živi, i onaj ko živi tim životom, on nema tu apsolutno nikakve dileme.

Ovo sam pitao u kontekstu onoga što zovemo naši grobovi i odnos prema našim upokojenima, i u kom odnosu oni stoje sa Hristovim živonosnim grobom iz koga je zasijala svetlost života i radost pobede?

Što se više čovek sjedinio sa Hristom u ovome životu, on sve bliže NJemu, po prirodi stvari. Ali i njegov grob, grob pravednika, istinskog vernika, istinskog sluge Božjega je slika Hristovog groba, ne u nekom samo vizuelnom ili simboličnomu smislu, nego u stvarnom smislu. To najbolje pokazuju grobovi Svetih koji imaju silu živanosnoga groba Hristovoga i to je ono što je nama ljudima omogućeno, da iz ovoga života sa Hristom raspetim prelazimo u novi život sa NJegovim vaskrsenjem. I tu se projavljuje na jedan čudesan način da je čovjek stvoren za vječnost i da ide putem vječnosti.

Gospod Isus Hristos sve ono što je ranije bilo otkriveno čoveku, sve ono što je On govorio i otkrivao tajne ovoga i budućega veka dokle je propovedao Jevanđelje ovde na zemlji, On je to sve svojim vaskrsenjem potvrdio, osmislio, produbio. I mi imamo priliku da slaveći vaskrsenje Hristovo dođemo do punoće smisla života, punoće istine i punoće radosti.

To znači da će svaki onaj koji je živio tim vaskrsenjem u toku života i njegov grob svedočiti to vaskrsenje? 

Kod nas ima to duboko osećanje poštovanja prema svakom grobu, posebno prema grobu hrišćanina, a pogotovo prema grobu Božijih pravednika. Prošle godine, a i ove, ispratili smo velike ličnosti naše Crkve koje su zaista ušle u istoriju, ali su istovremeno ulazile i u večnosti: našega svetopočivšega Patrijarha Irineja i blaženopočivšega Mitropolita Amfilohija, i vladiku Atanasija, vladiku Milutina, koji se nažalost prvi upokojio od ove zarazne bolesti, ali i mnoge druge drage ljude… Našeg protu Momčila Krivokapića, koji se, takođe, može ubrojati u ove velike ličnosti našeg vremena. Nažalost to vreme polako prolazi, vidimo da dolazi neko novo vreme, ali smo svedoci da smo živeli u vrijeme velikih ljudi. I ovo naše vreme, možemo reći da je dalo velike ljude. Nadamo se da će i vreme koje je pred nama pokazati još takvih ljudi, takvih ličnosti.

Kako sada možemo sagledati njihov život i ulogu, i svetopočivšega Patrijarha Irineja, a ovde među nama, svakako svakodnevnih propovednika i pastira, Mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija?  Možda su ovi vaskršnji dani prava prilika da polako počnemo da ih sagledavamo iz perspektive večnog delanja i njihovog svedočenja vakrsloga Hrista. 

Zaista, u toku Velike nedelje i u toku ovih svetlih dana Vaskrsenja Hristovoga sve gledamo iz drugačije perspektive, iz božanske perspektive, s tim što u toku Velike nedelje stradanja Hristovih nekako gledamo život sa te njegove tragične, gorke strane, ali ta gorčina kroz našu veru zaslađena je Hristovom ljubavlju i žrtvom. Mi tu gorčinu, našeg  života i naših  padova, nekako lako  podnosimo sa Hristom, i oslobađamo se te gorčine i ona postaje sladost, a u vreme Vaskrsenja otvora se pred nama neki novi, neverovatni horizont. Kada prvi put zapevamo Vaskršnju himnu „Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i  svima u grobovima život darova“, a pevamo je stalno ovih  dana, zaista svedočimo da je svetlost Hristove pobede obasjala i donje svetove i duše ranije preminulih, a posebno onih, koji su se sedinili sa Hristom još u vreme ovog života. Govorimo o onim izuzetnim ličnostima, kao što je bio naš Mitropolit, vladika Atanasije i NJegova svetost Patrijarh, koji je toliko godina služio  Gospodu, predano i istrajno. Mi osećamo da su se oni sjedinili sa Hristom i u njihovom  zemaljskom  životu, a da je to sedinjenje ojačano i obesmrćeno Hristovim vaskrsenjem.Tako da nekako Vaskrsenje nam daje mogućnost, otvara naše duhovne oči da zavirimo i u onaj  svet, jer „već je smrt pobeđena i život živuje”, kao što je govorio naš vladika Atanasije, pozivajući se na  Svetog Jovana Zlatoustoga. I onda, iako smo imali te velike gubitke, Vaskrsenje Hristovo nam  daje da se radujemo, zato  što vidimo da su i ovi  ljudi koji su s nama bili, koji su bili naši učitelji, prosvetitelji, primeri i nama i mnogim  drugima, učesnici Hristove pobede, pričasnici NJegove velike slave. Zato kad gledamo iz te perspektive ne možemo da se ne radujemo jer ne može se ugoditi  Gospodu na pravi istinski način ako se ne ispije i gorka čaša. I sve se to onda nekako pretvara u svetlost i radost, i vidimo, zaista, sa Hristovom  pobedom nad smrću, da se zacari novi život, i da u tom  životu imaju poseban udeo Božiji ugodnici, pravednici, koji su stradali za ime Božije u ovom svetu.

Foto: TV Prva printskrin

To potvrđuje i grob našeg Mitropolita gde ljudi neprekidno dolaze i poklanjaju se i onom krstu koji je na grobu, a sa druge strane i osećaju njega kao najrođenijega. U susretu s tim ljudima upravo čujemo te komentare, da gubitak Mitropolita osećaju kao nekog najrođenijeg i ta prisnost je duhovna. Iako fizički nisu oni imali priliku da sa Mitropolitom provode neko duže vreme, ipak osećaju tu dušu kao sebi blisku. Da li je i taj osećaj Vaskrsenja Hristovog onaj koji nas čini bližim jedni drugima? Da li je to taj predukus Carstva nebeskog?

Apsolutno jeste. Mi taj osećaj vaskrsenja imamo stalno prisutan, a on nekako kulminira, i pokazuje se u svojoj toj nekoj širini, koliko to mi možemo doživeti, baš u vreme Svetle nedelje i u dane Vaskrsenja, računamo sve Pashalne dane do Vaznesenja, onda nastaju drugi praznici, koji takođe mnogo znače za naš hrišćanski život.

To što narod dolazi na grob blaženopočivšeg Mitropolita, a dolaze deca, omladina, stari, mladi, zdravi, bolesni, to je spontano, to je Božiji priziv. Niko nikoga ne podstiče da ide na njegov grob, narod ide srcem, to se vidi. Dolazi narod u tišini, poklanja se, celiva njegovu grobnu ploču, pomoli se i odlazi sa utehom. I taj spontanitet već pokazuje mnogo ko je naš Mitropolit bio, jeste i biće. On je ušao u dušu naroda i ostao u duši naroda. Mnogi ljudi su dragi, voljeni, ali se polako zaboravljaju, život prosto ide dalje. Imamo u narodu jednu poslovicu „živi mora da živi“, to je prosto prirodno, razumljivo, i ljudski. Ovde se pokazuje nešto čudesno, a to je da ljudi koji dolaze na grob našeg Mitropolita, tu dožive nešto izuzetno, imaju svi potrebu da mu nešto da kažu, da otvore dušu pred njegovim grobom, da se baš  na tom mjestu pomole i da proborave nekoliko trenutaka, neko duže, neko kraće, ali svi odlaze utješeni, i uvjeren sam, i prosvećeni njegovim primjerom, ali i njegovim prisustvom. Pokazuje se da će on zaista ostati u duši svog naroda, i kako to izgleda biti sve više prisutniji.

Ne možemo da se ne dotaknemo i veličanstvenih litija kada govorimo o životu i ličnosti Mitropolita Amfilohija. On je pokretač jedne sveopšte duhovne litije u Crnoj  Gori, koja je vaskrsla nakon onih decenija komunizma, njegova, za nas sve koji smo ga poštovali i voljeli, rana smrt, ali Bog zna, da li  je to vrhunac njegove pastirske djelatnosti, i da li je Mitropolit konačno mogao pred Gospodom da izađe i kaže „Evo ja i deca koju mi dade Bog“.

Dakle, to je čovek koji je stalno bio u pokretu, ali u pokretu obnove. On je pokrenuo ljudske duše i sve ono što je činio je bila, možemo reći, jedna litija, jedan veliki pokret. On je pokrenuo i predvodio svoj narod sve vrijeme, a litije su bile prosto vidljiva slika njegove harizme i njegovog višedecenijskog delovanja u Crnoj Gori.

Litije u Crnoj Gori su zaista jedan jedinstven fenomen, može biti i neponovljiv za dugo vremena. Nastala su u jednoj  izuzetnoj prilici, u jednom momentu velike krize u CG. Takve tenzičnosti zemaljskih vlasti bilo je u ljudskoj istorije od Hrista pa do danas, čak i kada su bile i hrišćanske vlasti. Ponekad je ta tenzičnost imala i neke tragične oblike i dostizala do neslućenih razmera. A u naše vreme mi smo doživeli u našoj  Crnoj Gori, od naših vlasti, od sinova ovog naroda, da je bivša vlast pravoslavnu, najbrojniju veru, onu sa tolikom tradicijom i duhovnim bogatstvom, htela da skloni sa lica zemlje, da nas potera u neviđ. Čim neko hoće da te stavi van zakona, i da te poništi nekim zakonom, on želi tvoj  nestanak. Paradoks je da kada smo bili van zakona, mi smo zapravo tada bili  najjači, zato što smo bili sa Hristom, sa NJime smo se sjedinili oko NJegovog svetog prestola, i svetog imena se objedinili, i oko imena Svetog Vasilija, jer to se ne razdvaja. Sveti Gospod je sveti nad svetima, oni se ne razdvajaju. Oni su jedno, mi smo se objedinili oko ćivota Svetog Vasilija, Svetog Petra i ostalih svetih iz roda našega. Tako smo i osjećali  neposredno prisustvo Božije, i prisustvo anđela, i svih svetih. Jeste to bilo naše delo, ali je mnogo više bilo Božije delo. Bog nam je dao toliku radost i snagu, zato što smo bili jedinstveni, zato što smo čuvali jedni druge, zato što je naše sveštenstvo bilo jednodušno, odlučno, hrabro. Naravno uloga prvoga koji je predvodio litije blaženopočivšeg Mitropolita je neuporediva i ima veze sa svim njegovim  ranijim delovanjem u Crnoj Gori, jer je, naravno, on taj  oganj raspirio, onaj  oganj koji je njegov predhodnik Mitropolit Danilo ostavio da tinja pod pepelom, ali i prorekao da će se taj  isti oganj jednoga dana razgoreti. Mitropolit je taj koji je razgorio i tu vatru držao punih  30 godina, od ’91. I eto taj se oganj rasplamsao i svetlost njegovoga delovanja i propovedanja, njegovih  patnji i trpljenja za Hrista se projavila, i kroz njegovo lice i kroz lice njegovog naroda, što je zaista jedna veliki dar od Boga.

I moramo blagodariti Bogu na litijama koje su se dogodile kada se narod objedinio, kada je zaobišao sve neke svoje podele, svađe, zavade, stare i  nove. Mi smo se objedinili oko onoga što je večno, oko naše svete vere, oko imena Božijega, oko naših  svetaca i svetinja. I to je veliki Božiji blagoslov koji moramo da očuvamo, i tu blagodat koju smo dobili u toj velikoj borbi koja je zapravo projavila najveću ljubav i najveću žrtvu. Mi  smo pokazali  ljubav i prema onima koji su nas gonili, i trpeli bez ijedne ružne reči, psovke. Dakle, to je veliki  Božiji blagoslov i dužni smo da umnožavamo tu blagodat koju smo primili u toku litija.

Da li to svenarodno jedinstvo možemo shvatiti kao Mitropolitov amanet?

Apsolutno! On je o svenarodnom jedinstvu uvek govorio. On je uvek dušom stradao zbog narodnih podela, toliko patio, trpeo uvrede, psovke, podvale, klevete, i nikada se nikom nije svetio. Prema svima je pokazao ljubav i svakoga, i svoje neprijatelje blagoslovio, tako da se neverovatna veličina Božijeg čovjeka projavila.

Ja sam svedok, bio sam deset godina na Cetinju, ali i kasnije znam šta se sve događalo, šta je on mučenik sve pretrpio na Cetinju od bandoglavaca, ne od celog naroda, Bože sačuvaj, ima mnogo naroda na Cetinju koji je blagočestiv, skroman. Ima mnogo karakternih, Božijih ljudi, vernika, koji poštuju ćivot Svetog Petra, poštuju mitropolitsku stolicu i Cetinjski manastir. Ali, nažalost tu se nekako organizovala neka grupa, koja je celo vrijeme od Mitropolitovog ustoličenja, od Petrovdana ’91. godine pa sve do njegove smrti, neprestano  uznemiravala i širila mržnju, neku demonsku mržnju, protiv tog Božijeg čoveka. Ali  šta da kažemo, ako su Hrista nazvali vođom demona njegovi sunarodnici, šta će Hristov apostol drugo da očekuje u ovom svetu!?

Dakle, naš Mitropolit je stradao za Crnu Goru i svoj narod, posebno za sirotinju, ljude koji su jadni, tužni, čemerni, i zato ga je Gospod nagradio. Išao je celo vrijeme Hristovim putem, golgotskim  putem, tako je on i pojimao svoju službu: nošenje i sjedinjenje sa Hristom i NJegovim  krstom, da bi smo dobili i otkrili radost Vaskrsenja i sebi i drugima.

Kad smo se dotakli ličnosti Mitropolita Amfilohija, Vi koji ste ga poznavali i bili uz njega decenijama, znate kolika je bila njegova briga za jednu Svetu sabornu i apostolsku crkvu, i da su rane koje su se pojavljivale na telu Hristovom, ma u kojoj pomesnoj Crkvi se događale, bile njegove rane, kao da su bile u njegovoj Crkvi. Kao takav imao je veliki uticaj u zacelivanju mnogih raskloničkih rana. Ovo pominjem, zato što  u poslednje vreme novinari, pa i neki neznaveni političari, pominju njegovo ime i delo za neku “autonomnu crkvu” ili neko slično delo i aktivnost.  Međutim, sav njegov život je, čini mi se, bio upravo u očuvanju kanonskog jedinstva jedne Svete saborne i apostolske crkve. Koliko je to opasno i pominjati, a kamoli graditi bilo šta ozbiljno na tako neozbiljnoj, neodgovornoj i nadasve neistinitoj priči? 

Da prvo podsetimo na tu njegovu ulogu u pravoslavlju koja je bila vidljiva i svima opšte poznata. Dakle, izuzetno veliki udeo je imao naš blaženopočivši Mitropolit u izmirenju našega raskola u Americi, u Australiji. On je imao i jednu vrlo lepu ulogu u izmirenju Ruske zagraničke crkve za Moskovskom patrijaršijom. Sećam se kada su ga pozvali da dođe na jedan jubilej Ruske zagraničke crkve i on se javio Svetom sinodom, i rečeno mu je “možeš da odeš i iako mi saslužujemo sa Ruskom zagraničkom crkvom, ali pošto braća Rusi ne saslužuju, nemoj da se zameramo Ruskoj patrijaršiji i nemoj da služiš”. Takav je nalog dobio od Sinoda i on je, naravno, otišao i bio spreman da ga ispoštuje. Međutim, osetio je da su ljudi spremni da se izmire sa svojom Crkvom – Moskovskom patrijaršijom, i imao je garanciju da će se to ubrzo dogoditi, i toliko se obradovao, znao je da se preporodi kad vidi da se ljudi mire. On je rekao: “Ja ću objasniti mom Patrijarhu“, bio je tada Patrijarh Pavle, i kad su ga oni molili da ipak služi, on se usudio. Bilo je malo primedbi, ali Mitropolit je takva ličnost, koji je nekako gledao stvari unapred i ono što je buduće doživljavao nekako neposredno. Podneo je te kritike, ali se, hvala Bogu, ubrzo izmiriše – Zagranična crkva sa maticom Moskovskom patrijaršijom. E, onda smo bili svi u prilici da vidimo i tu njegovu svetlu ulogu u ohrabrivanju braće koja su bila u raskolu sa Ruskom zagraničnom crkvom da pristupe, da se vrate svom Patrijarhu i Moskovskoj patrijaršiji.

Znamo koliko je on samo patio zbog ovih jada koji su se dogodili kod naše braće u Ukrajini i da je gledao da uteši kad je god mogao. Koliko je on samo sveštenika, episkopa iz UPC primio i ohrabrio, i kakav je lep utisak ostavio na njih kad su imali velika iskušenja. Sećamo se svi one litije, jedne od poslednjih prije pandemije, kad nam je došao Blaženjejši Mitropolit ukrajinski Onufrije. Taj susret nije bio uopšte slučajan, i njegov dolazak nije bio slučajan, zato što je on osetio da mi ovdje stradamo isto kao i oni u Ukrajini. NJih tamo muči raskol, a nas ovde muče neke druge muke, trpimo progon od svoje vlasti. I dobili smo  veliku podršku ne samo UPC već i Moskovske patrijaršije i svih pomesnih Crkava, ponajviše zbog velikog Mitropolitovog autoriteta i njegovog saosjećanja. Svi su znali kako je on širok i dubok i koliko je važna njegova ličnost za cijelo pravoslavlje. Zato smo i dobili toliku podršku svih Crkvi u vreme ovih iskušenja koja smo trpeli. Mogli bismo još  mnogo o tome govoriti, ali mislim da sam donekle odgovorio na vaše pitanje.

Ovo je bilo samo u kontekstu da podsetimo da moramo Mitropolita i njegovo delo posmatrati mnogo šire, a ne samo što nam se iz perspektive ideološkiih i političkih stvari učini.

On je čovek vaseljenske širine, naravno zlonamerna tumačenja da se Mitropolit upušta u neko odvajanje crkve u CG, apsolutno ne stoje. Imali smo takav jedan format čoveka koji je imao veliki  ugled i uticaj i u našoj  Crkvi i u ostalim pravoslavnim Crkvama i pojedini su priželjkivali da se malo ogrebu o taj njegov veliki autoritet, bilo  sa njim ili napadajući ga. Svega je tu bilo, ali ako je iko utvrđivao jedinstvo Crkve, i SPC, mi to dobro znamo, to je bio Mitropolit Amfilohije. Prije svega koliko je on postradao za jedinstvo Crkve u CG.

Pa nama je predsednik Đukanović na jednom, poslednjem, sastanku u suštini rekao, a to je bilo upućeno pre svega Mitropolitu, ja sam samo bio u njegovoj pratnji: “U redu, evo nudimo rešenje, odvojite se vi od Patrijaršije, a mi ćemo lako skloniti ovaj zakon”. Dakle bio je to jedan pritisak. Mitropolit Amfilohije takvu reč prosto nije hteo ni da čuje! To je taj format čoveka.

I za kraj da se dotaknemo aktuelne teme ovih dana. U pitanju je temeljni ugovor o kome se dosta spekuliše i koji je, kao i sve što se dešavalo u Crkvi ovih  godina, dobilo neku političku dimenziju. Šta on zapravo znači za bilo koju versku zajednicu pa i za ovu najbrojniju, SPC i naše vernike?

Treba da shvatimo pravilno značaj temeljnog ugovora, da mu ne pridajemo ni manji ni veći značaj nego što on ima. Očigledno je da mnogi ljudi ili ne znaju ili neće da znaju koji je značaj tog ugovora. U Crnoj  Gori potpisana su tri temeljna ugovora sa tri ostale vjerske zajednice: Svetom stolicom, Islamskom i Jevrejskom zajednicom (sa svima osim sa Srpskom pravoslavnom crkvom). I ti temeljni ugovori su odrađeni u tišini: dve strane, naša država (vlast) i najviši predstavnici tih verskih zajednica su pregovarali, dopisivali se, razmatrali ta dokumenta, predloge, paragrafe. To je sa pojedinima trajalo malo duže, sa nekim kraće, i u određenom momentu kada su se oko svega usaglasili, pristupili su potpisivanju tih ugovora pojedinačno. Mi smo se obradovali  svim tim događajima jer smo videli u tome odličnu priču. Dakle Crna Gora je pokazala delimično spremnost da reši sve ono što je vezano za položaj i status verskih zajednica u CG.

Međutim, te dobre volje sa strane naše vlasti nije bilo prema SPC, odnosno prema eparhijama SPC u Crnoj Gori, nego je vlast tadašnja celo vreme opstruisala dijalog. Nikakvog konstruktivnog dijaloga nije bilo, zaista, ne zbog nas, mi smo celo vreme hteli da razgovaramo. S druge strane imali smo projavu animoziteta i jedan ucenjivački stav. Iako je bilo reči u Vladi Igora Lukšića, koji je pokazivao nekakav afinitet da se i to pitanje reši, ali očigledno nije mogao od njegovog glavnog šefa tada, i tada, 2012, nije se došlo do bilo kakvog rezlutata. Posle nije bilo ni govora o temeljnom ugovoru. Sada kad smo dobili novi Zakon o slobodi veroispovijesti, koji je za nas prihvatljiv, došlo je na red potpisivanje temeljnog ugovora.

Temeljni ugovor je kada dve strane, s jedne strane država, s druge Crkva, poštujući Ustav i pravni poredak naše države i kanonsko ustrojstvo naše Crkve, poštujući jedni druge i načelo odvojenosti Crkve i države, izražavaju spremnost na saradnju i javno svedoče međusobno poštovanje, za opšte dobro svih. U ugovoru, nama je to potpuno jasno, ne sme da bude ništa što je u nesaglasnosti sa Ustavom  Crne Gore i sa njenim zakonodavnostvom. Na osnovu onoga što nam već Ustav daje, i što nam daje Zakon o slobodi veroispovesti, prosto pojedina pitanja se malo opširnije razrađuju i definišu se neki okviri saradnje za budućnost u nekom širem planu, kao i sa ostalim vjerama u CG.

Mi smo celo vrijeme govorili, i to smo posvedočili u našoj borbi za izmenu prvobitnog diskriminatornog zakona, da ne tražimo ništa više, ali i ništa manje nego što su dobile ostale istorijske vere u Crnoj Gori. I evo, toliko je bilo fame oko zakona, da mi nećemo da uđemo u pravni poredak CG, nego da se stavljamo iznad države. A zapravo mi nismo hteli da prihvatimo diktat, i nismo hteli da prihvatimo diskriminaciju. Na kraju kad smo zatražili izmene, nismo tražili za sebe ništa specijalno i ništa protivno Ustavu i pravnom poretku Crne Gore. Apsolutno  ništa, i da ima i najmanjeg povoda, sigurno bi neko podneo tužbu Ustavnom sudu, do sad bi to bilo završeno, s obzirom na to kakvo je bilo raspoloženje i dalje je. U tom odnosu države i Crkve i dalje nekako  trpimo kroz sudstvo i neke druge instistucije.

Dalje, govori se o tome da ugovor treba da se objavi pre nego što dođe do potpisivanja. Mi još nemamo ugovor, imamo samo nacrt, i to opet u nekom uslovnom smislu. Imamo tekst koji je usvojen na nivou Crkve, taj tekst je dostavljen Vladi  CG. Ona treba da se izjasni, ima pravo da da neke primedbe, da nešto popravi, da nešto prihvati, i tu će se, nadam se, rukovoditi onim načelima koja su fiksirana u Ustavu i zakonima CG, posebno u Zakonu o slobodi veroispovijesti. Dakle, to je sve još uvek u radnoj  verziji, Za mene lično, za Crkvu, svaki dokument, naročito ugovor, dok ne potpišu obe strane i ne overe pečatom, on zapravo ne postoji u nekom pravnom smislu. On je u pripremi, on nije završen, i nikada nije običaj, makar u našem crkvenom poretku, da bilo koji dokument koji je  još u izradi da se objavljuje i da  se čini predmetom javne rasprave.

Treba da se zapitamo, da li je bilo te javne rasprave kada se potpisivao ugovor CG i Svete stolice? Pominjem to posebno pošto je to ugovor sa hrišćanskom Crkvom. Nije bilo, niti se znalo. Ko je znao da se taj ugovor uopšte priprema, i, hvala Bogu, dobili smo temeljni ugovor između  Crne Gore i Svete stolice. I taj ugovor je, po mome osećanju, odličan i mi nikada nismo imali nijednu primedbu, čak smo izrazili radost, kao što sam već rekao, zbog potpisivanja tog ugovora. Da li je bilo javne rasprave, da li je objavljen neki nacrt pre nego je potpisan? Ne.

Još interesantnije, ovi ugovori skoro da nemaju nikakve posledice u odnosu na budžet Crne Gore, nama se ništa više ne daje nego što mi već imamo u Ustavu i zakonu. A da li je neko tražio da se objavi ugovor između Crne Gore i  Narodne Republike Kine oko auto-puta zbog kojeg smo sebe doveli u podređeni položaj u odnosu na tu državu. Ko zna za tekst tog ugovor, da li je taj tekst i dan danas poznat javnosti, a već je ugovor davno potpisan?!.  Moramo licemerstvo koje se projavljuje po ovom pitanju da žigošemo. Očigledno da nije u pitanju interes, nego sitno šićarđijsko zbiranje nekih jeftinih političkih poena, umesto da se bavimo nekim ozbiljnim pitanjima.

Pravo da vam kažem, ja mogu da relaksiram svakoga. Unapred tvrdim, ja ću biti prvi ukoliko bi bilo nešto u tom  ugovoru suprotno Ustavu i pravnom poretku Crne Gore. Neće biti apsolutno ništa, mi ćemo gledati da naš ugovor sa državom ne može da obori ni jedan Ustavni sud. Što će reći da su to redovne aktivnosti. Ništa više od toga.

Mi možemo i treba da potpišemo ugovor, to je izražavanje dobre volje i spremnosti na saradnju između dve strane, i to je u interesu obije strane. Crkva je ovde ostala i sa zakonom i bez njega, i opstaće sa ugovorom i bez ugovora Mi gledamo da radimo na dobro svoje Crkve i svoje države, za državu je dobro da verska pitanja budu rešena na jedan civilizovan način. Mi smo pretrpeli diskriminaciju što do sada nismo imali u ugovor, a druge vere su imale. Venecijanska komisija je upozorila da je to diskriminacija, koju vrši državu nad nama, što nemamo potpisan ugovor. Mi hoćemo da uklonimo tu dikriminaciju, hoćemo da konačno uđemo i overimo to lično svojim potpisima. Da uđemo u pravni poredak Crne Gore i sada je to nekome problem.

Do juče smo  bili  optuživani  da ne želimo  da uđemo u saradnju.

Da se tolika energija ulaže da se dovede Crna Gora zaista u red pa do sad bi sve procvetalo. Koliko ljudi ulažu svoje energije u haos, a mi gledamo da iz tog haosa izađemo. I evo, rešismo pitanje Zakona o slobodi veroispovijsti, više nikome on nije problematičan zato što je svakome jasno da je u skladu sa Ustavom i doprinosi pravdi ne samo vernika nego opštoj pravnoj sigurnosti u CG. Tako će i biti sa ugovorom.

Ja imam neko lepo osećanje da ćemo to rešiti. Međutim, pravo da vam kažem, ne strepim uopšte iako se to pitanje eventualno i ne reši, pa Crkva je nekako bliža svojoj suštini kad trpi nepravdu, kad trpi nezaslužene klevete i sve ostalo. Mi smo ovih dana opet tome izloženi od dela našeg naroda od kojih je jedan deo izmanipulisan, ali, ne bih rekao da su svi izmanipulisani, mnogi su i zlonamerni. Među zlonamernim vidimo one koji su nam radili o glavi, koji su nam radili o zlu, pa se to njihovo zlo nama, hvala Bogu, vratilo na dobro. Neka i njima Bog da dobro.

Možda je to i najlepša poruka ovog razgovora i za ove Svetle dane Hristovog Vaskrsenja.

Pa priči nikad  kraja,i ne treba mnogo ni pričati kada je sve radošću divnom naravnjeno. Opet da se setimo NJegoša i “Gorskog vijenca”:

„Voskresenjem smrt si porazio,

Nebo Tvojom hvalom odjekuje,

Zemlja slavi svoga Spasitelja!“

Završetak “Luče mikrokozme”, veličanstven! U vaskršnjem raspoloženju. I zaista više nam priliči da pjevamo nego da raspravljamo o nekim raznim sitnim stvarima. Ovo su dani radosti, ovo su dani  Hristove pobjede i naše pobjede, da doživimo i da se radujemo toj pobjedi, toj suštini naše vere. To nam je mnogo potrebno, obnavlja se tako naše biće, naše duše, naše zajedništvo, i zato sve stoji praktično u tom našem sveradosnom vaskšnjem pozdravu HRISTOS VASKRSE – VAISTINU VASKRSE!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije