Silvana je usvojila devojčicu sa Daunovim sindromom: “Za roditelje je bila mrtva čim se rodila”

Silvana je tad imala 40 godina, supruga, sina i ćerku, ali je, čim je upoznala malenu Unu, znala da u njihovoj porodici ima mesta za još jedno dete i da će se odlučiti na usvajanje. tad nije ni pretpostavljala da će biti prva žena u Srbiji koja će usvojiti devojčicu sa Daunovim sindromom.

“Kad sam joj prišla da dam paketić, ona se zateturala i zagrlila me. U tom trenutku želela sam samo da je uzmem u naručje, odvedem kući i budem joj majka. Ne mogu da objasnim taj osećaj”, priseća se Silvana u ispovesti za Blic ženu.

Najpre je pozvala ćerku i rekla joj da je upoznala devojčicu koju želi da dovede kući. Kada je čula da Una ima Daunov sindrom, ćerka joj je odgovorila: “Ma, nema problema, majko. Ako je ti voliš, volećemo je i mi.”

Suprug je u početku bio pomalo nesiguran, ali Silvana nije odustajala. Vratila se u Jagodinu, prošla obuku, dobila licencu za hraniteljstvo i nakon sedam dana ponovo otišla po Unu. Četiri godine kasnije, 2016, postala je njena majka i zvanično, na papiru. Za nju je, međutim, majka bila od prvog zagrljaja.

Petnaest godina ljubavi, strpljenja i malih pobeda

Početak njihovog zajedničkog života nije bio lak. Una nije znala da hoda, žvaće hranu, niti da razume jednostavne zahteve. Plašila se vode i zvukova, spavala je samo uz upaljeno svetlo, a na kupanje je reagovala snažnim plačem. Silvana je znala da je pred njom veliki zadatak. Učila je kako da dopre do devojčice, kako da joj objasni svet i pomogne joj da savlada svakodnevne veštine. Tražila je stručnu pomoć, odlazila na edukacije, razgovarala sa psiholozima i učila kako da bude što bolja majka.

Nije se ljutila kada je istu stvar morala da ponovi desetine puta. Jednom je čak izbrojala da je tokom dana 60 puta gužvala salvetu kako bi Uni objasnila šta je gore, a šta dole.

“Nije mi bilo teško da joj 100 puta pokažem jednu stvar. Tražite način da detetu priđete, da mu pomognete. Sve može, samo treba biti uporan”, navodi Silvana.

Učila ju je da jede, koristi toalet, prepoznaje predmete i razume svakodnevne situacije. Noću se budila na svakih sat vremena kako bi je vodila na nošu, a ujutru odlazila na posao u gerontološki centar. Bez obzira na kišu, sneg ili umor, Una je išla u vrtić, gde je vreme provodila i sa decom sa smetnjama u razvoju i sa svojim vršnjacima. Silvana je imala jedno važno pravilo: nikada nije želela da Unu opterećuje poređenjem sa drugom decom.

“Ja nikada ne razmišljam tako: ona ima 17 godina, trebalo bi da zna ovo ili ono. Ne pravim u svojoj glavi takve vizije i poređenja, jer je to mnogo pogrešno. Meni je važno da je ona dobra, fina, poslušna, da ume da me razume. Radimo na socijalizaciji i životnim veštinama. Koliko napreduje, napreduje”, govori Silvana.

A napredak je ogroman. Una danas sama odlazi u školu, koja je udaljena oko pola sata hoda, ide u teretanu, koristi sprave, ume da skuva kafu na aparatu, iseče i isprži papriku, postavi sto i samostalno piše domaće zadatke. Odgovorna je i odličan je đak. Govor joj je i dalje veliki izazov. Ima mali fond reči i teško ih koristi, uprkos dugogodišnjem radu sa logopedima. Ipak, to ne sprečava porodicu da je razume i svakodnevno podržava. Za Silvanu je svaki savladani zadatak velika pobeda, a svaki korak ka samostalnosti dokaz da se ljubav i strpljenje isplate.

Preživeli su i leukemiju

Kao da svakodnevni izazovi nisu bili dovoljni, Una se razbolela od leukemije. Silvana je prepoznala simptome i odmah krenula u borbu za njeno lečenje. Seća se trenutka kad joj je u bolnici u Kragujevcu rečeno da mora da se vrati kuć,i jer još nije imala status zakonskog roditelja. Nije otišla. Ostala je na stepenicama i čekala celu noć da dobije dozvolu da bude uz devojčicu.

Bilo je mnogo suza, straha i neizvesnosti, ali i tada je imala podršku supruga i porodice.

“Moram javno da zahvalim svom suprugu, koji je prihvatio moju ljubav i odluku da usvojim dete. On je prihvatio Unu sa svim njenim manama i vrlinama, sa odgovornošću koju jedan otac treba da nosi. Iskreno je voli i podržava me u svakom smislu”, ističe Silvana.

Suprug nije bio samo podrška iz senke. Kad je Silvana radila, on je preuzimao brigu o Uni, presvlačio je, kupao i hranio. I njihova biološka deca prihvatila su je kao mlađu sestru. Ćerka je još kao tinejdžerka spavala zagrljena sa njom, dok je sin, koji je tada bio u Legiji stranaca, majci pružio podršku. Danas su Silvanina deca odrasli ljudi, imaju svoje porodice, a Una je ravnopravni deo velike porodice sa petoro unučića.

“Kad kažete da ste usvojili dete, ljudima to možda zvuči drugačije. Ali u ljubavi nema razlike. Danijel, Danijela i Una su u istom košu, u istom srcu. Bez obzira na to što Una nije bila devet meseci u mom stomaku, ja je volim isto”, ističe ova požrtvovana žena.

I Silvana je usvojeno dete

Iza Silvanine odluke da usvoji Unu krije se i njena lična životna priča. Ona je, naime, i sama usvojena kao beba od pet meseci. Odrasla je sa bratom u porodici koja joj nije pružila ljubav i sigurnost kakvu dete zaslužuje. Detinjstvo su joj obeležili tuga, strah, osećaj krivice i nedostatak pažnje. Bila je tiha i povučena devojčica, toliko da su mislili da ne ume da govori. Iako je bila odlična učenica, uspeh nije mogao da nadoknadi ono što joj je nedostajalo kod kuće.

“Kada prođete kroz neku tešku patnju i osetite je na svojoj koži, onda mnogo bolje razumete drugog koji pati. Ja sam u Uninim očima videla tu tugu, patnju i usamljenost”, otkriva Silvana.

Upravo je to, veruje, bila njihova posebna veza. Prepoznala je u Uni dete kakvo je i sama nekada bila – dete kojem je najpotrebnije da ga neko izabere, zagrli i pokaže mu da nije samo. Godinama je nosila bol zbog odnosa sa biološkom majkom. Kasnije su se srele, razgovarale i plakale, ali su rane iz detinjstva ostavile dubok trag. Ipak, kaže da je upravo Una promenila nešto u njenoj duši.

“Zahvaljujući Uni sam oprostila svojoj majci. Ne znam kako je Bog to namestio, ali Una je nekako restartovala moju dušu. Dala mi je vetar u leđa”, govori Silvana koja je iz svega što je preživela izvukla važnu životnu lekciju – deca zaslužuju ljubav, razgovor, razumevanje i sigurnost, a ne strah i kaznu.

I Ljiljana Ranđelović iz Niša pružila je utočište i ljubav devojčici sa Daunovim sindromom. Njena sudbina slična je Silvaninoj.

“Nikada nisam tukla svoju decu, nisam povisila ton na Unu, ne tučem ni unučiće. Autoritet se ne postiže vikom, drekom i batinama, već normalnim razgovorom”, podseća ova hrabra žena puna ljubavi i topline.

Punoletstvo iz bajke za devojčicu koja je zaslužila svu ljubav sveta

Pred Unin 18. rođendan Silvana ima samo jednu želju – da taj dan bude kao iz bajke. Priprema veliku proslavu za oko 60 gostiju, pažljivo bira dekoraciju, pozivnice, haljinu, frizuru i šminku. Planira roze balone u obliku srca i sve detalje koji će devojčici izmamiti osmeh. Posebno je dirljivo što Una sama bira pesmu uz koju želi da uđe na proslavu. Stalno bira jednu pesmu Lepe Brene, koju Silvana doživljava kao tužnu i emotivnu, ali ne želi da joj oduzme tu želju.

“Una stalno želi istu pesmu. Ne mogu da vam objasnim taj osećaj. Mislim da će nas sve rasplakati, ali ona želi baš tu pesmu”, navodi Silvana.

U njihovoj porodici ljubav se ne meri rečima. Una možda ne govori mnogo, ali ume da pokaže koliko voli. Kad ode u prodavnicu, misli i na druge, a kada neko od unučića spava kod bake, ume da ustane i pokrije ga ako se otkrio. Deca odrastaju uz nju i nikada je ne doživljavaju kao nekoga ko je manje vredan ili drugačiji. Silvana kaže da je njen najveći ponos upravo to što je Una promenila sve njih, učinila ih pažljivijim, strpljivijim i boljim ljudima. Ipak, postoji još jedna briga koju nosi u srcu – šta će biti sa Unom kad nje i supruga jednog dana više ne bude. Suprug često razmišlja o tome, ali Silvana je sigurna da će njihova odrasla deca nastaviti da brinu o Uni.

“Ona je moj blagoslov, moj anđeo”

Danas, sa 55 godina, Silvana kaže da je srećna i zadovoljna žena. Ima supruga sa kojim je 37 godina u braku, odraslu decu, petoro unučića i Unu, devojčicu koja joj je donela sasvim novu dimenziju majčinstva. Za kraj, ima poruku za sve koji razmišljaju o usvajanju, ali ih sputavaju strahovi, predrasude ili mišljenje okoline:

“U Srbiji ljudi često žele da usvoje dete koje liči na njih. Nemojte tako da razmišljate. Dete je dete. Nije važno kog je pola, koliko ima godina, koje je boje kože, niti da li ima neki problem ili nema. Pomozite mu, pružite mu ruku. Ako imate želju, ljubav i razumevanje, uvek možete nekome da promenite život”.

A onda izgovara rečenicu koja možda najbolje opisuje sve ono što je prošla i sve ono što je dobila:

“Una je moj blagoslov, moj anđeo. Ona je nešto najlepše što mi se desilo u životu. Najlepše je što sam postala majka i što sam imala priliku da osetim i ovu vrstu materinstva.”

Silvana veruje da posle čoveka ostaju njegova dela, a ona želi da iza nje ostane upravo to – priča o dobroti koju će njeni unuci prepričavati i koja će ih učiti da ne okreću glavu od onih kojima je pomoć potrebna.