Milanče Radosavljević u intervjuu za “Novosti” o pesmama, Bariču i korenima, životu

ČOVEK može mnogo toga da promeni oko sebe, ali ne bi trebalo da menja ono što nosi u srcu

Foto: Bojan Stevanović

Ovim rečima legendarni Milanče Radosavljević najbolje opisuje i svoj životni put i muzičku filozofiju kojoj je ostao veran decenijama. Dok su se vremena, muzički trendovi i generacije smenjivali, njegove pesme nastavile su da žive, pronalazeći put do srca publike i postajući deo porodičnih uspomena koje se prenose s kolena na koleno.

U godini u kojoj “Večernje novosti” obeležavaju 73 godine postojanja, razgovor sa jednim od najvoljenijih interpretatora narodne muzike dobija posebnu simboliku. U 82. godini, posle rasprodatih koncerata, velikih susreta sa publikom i novih muzičkih izazova, Milanče još jednom potvrđuje da istinska emocija ne poznaje ni godine ni granice.

– Kad vidim toliki svet koji peva sa mnom, ja se ponekad zapitam ko tu koga zapravo sluša, ja njih ili oni mene. To je najveća radost za jednog pevača. Čovek može da ostari, glas može da dobije neku drugu boju, ali emocija nema godine. Ako je pesma rođena iz iskrenog osećanja, ona ume da pronađe put do čoveka i posle pola veka – priča Milanče.

U tom susretu sa publikom, ističe, leži i vrednost koja prevazilazi svako priznanje.

– Ljubav publike dragocenija mi je od svakog priznanja. Priznanje stoji na polici, a ljubav ljudi nosiš sa sobom.

Posebno ga raduje kada na koncertima vidi roditelje koji su uz njegove pesme odrastali kako dovode svoju decu, a ponekad i unuke. Za njega je to dokaz da muzika može da postane deo porodičnog nasleđa, baš kao stare fotografije, priče i uspomene koje se čuvaju u svakom domu.

– Mladi ljudi danas žive u nekom drugom vremenu, imaju svoje brige i svoje snove, ali kad srce zaboli, čovek je uvek isti. Posebno me raduje kad roditelj dovede dete na koncert, pa ono zapeva pesmu koju su nekada njemu pevali majka i otac. To je najlepše nasleđe, kad pesma postane porodična uspomena.

Iako su mnoge njegove pesme odavno ušle u narod, Milanče ih danas ne doživljava isto kao u vreme kada ih je snimao. Godine donose nova iskustva, radosti i gubitke, pa se i stihovi koje čovek zna napamet ponekad otkrivaju na drugačiji način.

– Nekada pesmu pevate, a mislite da sve o njoj znate. A onda prođu godine i život vam otkrije još poneku njenu tajnu. Ista rečenica danas može da zaboli više, ali i da vas obraduje na neki dublji način. Mladost pesmu peva srcem koje žuri, a godine je pevaju srcem koje je nešto i izgubilo i sačuvalo.

Za Milančeta, dobra pesma ne mora da bude komplikovana niti da pokušava da se dopadne svima. Dovoljno je da bude iskrena i da u njoj čovek prepozna deo sopstvene sudbine.

– Mislim da je tajna u tome da pesma ne sme da laže. Može ona da bude jednostavna, da ima samo nekoliko reči i lepu melodiju, ali ako je iskrena, čovek će je osetiti. Svako u njoj pronađe nešto svoje, neko prvu ljubav, neko rastanak, neko uspomenu na mladost.

Iako je muzička scena danas brža nego ikada, a pesme se stvaraju, objavljuju i smenjuju u kratkom roku, Milanče veruje da i novo vreme može da iznedri kompozicije koje će ostati za generacije koje dolaze. Ne deli muziku isključivo na staru i novu, niti smatra da je sve što je nekada nastalo bilo vredno, a da je današnje stvaralaštvo osuđeno na prolaznost. Za njega je presudno nešto drugo, da li pesma ima dušu.

Raduje ga saradnja sa mlađim muzičarima, među kojima je i Aleksandar Aca Sofronijević, sa svojim orkestrom “Majstori za dušu”, sa kojim je pokrenuo turneju “Od Valjeva do Loznice”.

– Kad vidim mlade muzičare koji imaju znanje, talenat i poštovanje prema pesmi, znam da ono što smo mi čuvali neće tek tako nestati. Aca i njegov orkestar unose svoju mladost i energiju, a ja donosim svoje godine, iskustvo i poneku životnu boru više.

Dok su ga pesme vodile na različite strane i donosile mu popularnost, Milanče je ostao veran Bariču kod Obrenovca, mestu koje je obeležilo njegov život i u kojem i danas pronalazi mir. Za njega zavičaj nije samo adresa, već podsetnik na vreme pre slave, na ljude koji ga poznaju od mladosti i na život koji se ne meri aplauzima.

– Čovek može da obiđe svet, ali je važno da zna gde mu je kuća. Barič me uvek podseća na to da sam pre svega čovek, a tek onda pevač. U svom selu ne možete mnogo da se pretvarate, ljudi vas znaju i kad ste bili mladi, kad ste bili običan momak, pre nego što su vas upoznali sa bine. I to je dobro.

Život na selu naučio ga je i vrednosti rada. Poljoprivredom se bavio tokom čitavog života, a vreme provedeno na zemlji donosilo mu je ono što se ne može dobiti na koncertnoj bini – strpljenje, mir i osećaj da je ostao čvrsto na nogama.

Kada bi danas mogao da sedne za sto sa Milančetom iz mladosti, ne bi mu držao duge lekcije niti mu obećavao da će život biti lak. Pre bi ga, u svom prepoznatljivom duhu, podsetio da ne mora sve da postigne odmah i da vreme ne treba trošiti kao da ga ima beskonačno.

– Rekao bih mu: “Milanče, samo polako. Ne moraš baš sve danas, ima sutra!” Mlad čovek uvek misli da vreme ima u neograničenim količinama, pa ga ponekad troši kao da mu je džep bez dna.

Savetovao bi sebi iz mladosti da čuva ljude koji ga iskreno vole, da ne zaboravi odakle je krenuo i da nikada ne dozvoli da mu uspeh postane važniji od obraza. Ponosan je što je ostao veran pesmi i svom kraju, ali i što ga put kroz muziku nije udaljio od vrednosti koje su mu bile važne od početka.

– Pitanje je samo da li bih ja onog mladog Milančeta uspeo da nagovorim da me posluša – dodaje u šali.

Iako je iza njega dug životni i profesionalni put, ne odriče se novih želja. Ne opterećuje se velikim planovima, ali se i dalje raduje pesmama, koncertima i susretima sa publikom.

– Dokle god čovek nešto želi i raduje se novom susretu, dotle je mlad u duši. Ne treba da se odrekne snova samo zato što ima mnogo godina. Godine su broj, a radost je nešto sasvim drugo. Dok publika peva sa mnom, imam razloga da se radujem sutrašnjem danu.

NjIVA TRAŽI STRPLjENjE

ZEMLjA me je naučila strpljenju. Na bini ponekad dobijete aplauz za nekoliko minuta, a na njivi morate da čekate mesecima da vidite šta ste uradili. I priroda ne priznaje ni slavu ni popularnost – nju zanima jeste li radili kako treba.