admin
Srpski stručnjak i aktuelni šampion Grčke govorio je na Adria Fudbal Forumu.
Photo: F.S./ATAImages
Srpski trener Marko Nikolić već godinama važi za stručnjaka koji gde god da se pojavi donosi trofeje, disciplinu i prepoznatljiv identitet. Danas, sa klupe atinskog velikana AEK-a, komanduje fudbalskim pogonom koji broji desetine profesionalaca, ali ne zaboravlja odakle je krenuo.
U razgovoru na Adria Fudbal Forumu, Nikolić se prisetio svojih početaka na Banjici, podelio do sada nepoznate detalje razgovora sa legendarnim Radomirom Antićem, objasnio zašto nikada neće prihvatiti trenere kojima „rezultat nije bitan“ i detaljno secirao moderni fudbal koji gubi emociju zbog tehnologije.
– Ko je prošao Radovu omladinsku školu, taj može da vodi Real Madrid sutra! Gde god da se nađeš na svetu posle toga, spreman si. Ne bih previše da se vraćam u ta vremena, ona su davno iza nas, ali tamo je bilo mnogo, mnogo kvalitetnih ljudi i vrhunskih igrača. Naravno da sam ponosan na taj proces, pogotovo zato što moja početna pozicija u trenerskom poslu nije bila nula, nego minus sto, ako ćemo da budemo iskreni. Kroz ogroman rad, trud i uz pomoć velikih ljudi – počev od Ranka Stojića, pa kasnije Radomira Antića, Ljubiše Tumbakovića… Svako od njih je imao specifičnu ulogu u mom razvoju, bilo kroz podršku, razgovor ili prepoznavanje neke moje perspektive.
Jedan trenutak iz 2009. godine Nikolić posebno pamti. Bilo je to u sportskom centru Kovilovo, gde se pripremala moćna reprezentacija Srbije pod vođstvom Radomira Antića, generacija Nemanje Vidića, Dejana Stankovića, Baneta Ivanovića, Milana Jovanovića, Nikole Žigića i Marka Pantelića.
– Ostali smo pokojni Radomir i ja sami. Ja mlad trener, tek sam počeo, imam 29 godina. U jednom trenutku, on meni kaže: ’Nije sporno da si možda najtalentovaniji trener u Srbiji.’ Ja u tom momentu hoću da iskočim iz stolice gore, kroz plafon od sreće! A on nastavlja u drugom delu rečenice: ’Nije sporno ni da si možda i najbolji.’ Ja rekoh u sebi: ’To, gotovo, vrh, ja sam uspeo sa 29 godina!’ A onda je usledilo ono njegovo, veoma brutalno, ali najvažnija stvar koju sam čuo u životu. Kaže mi Radomir: ’A od koga si ti to bolji?’ I onda nabroji neka imena iz tog našeg okruženja, pa kaže: ’Daj mi sledeći nivo, pa sledeći nivo, pa sledeći nivo… Uvek u ovom poslu postoje nivoi!’ To je suština. Tako je u fudbalu, tako je u suđenju, u svemu.
Photo: F.S./ATAImages
žNikolić je opisao koliko se fudbal promenio i zašto trener koji ne zna da raspodeli posao saradnicima nema nikakvu šansu za dugovečnost na klupi.
– Fudbal se strahovito menja. Nekada je stručni štab bio jedan pomoćni trener, eventualno dva, trener golmana ako ga imaš i možda kondicioni. Danas ja u stručnom štabu imam pedesetak ljudi u direktnom, dnevnom operativnom radu! Pedeset ljudi ispod sebe koje moraš da organizuješ. Moj način rada se drastično promenio u odnosu na početke. Nekada si sve morao sam. Danas se to nikako ne preporučuje – posao moraš da delegiraš na saradnike. Prvo, ti saradnici napreduju kroz poverenje i tu dobijaš kvalitet. Drugo, ti kao šef dobijaš svežinu u svom delu posla. To je jedini način da traje u modernom fudbalu.
Osvrnuo se strateg AEK-a i na večitu dilemu – estetika ili rezultat, ne skrivajući prezir prema onima koji traže alibi u takozvanoj „lepoti igre“.
– To je tema za ozbiljan stručni seminar. Postoje treneri koji kažu: ’Ne, ja insistiram na svom modelu igre, na mojoj filozofiji, mene ne interesuje rezultat.’ Ja to ne prihvatam i ne mogu da razumem! Kako bilo koga u sportu može da ne interesuje rezultat? To je duboko nesportski. Oprostite na izrazu, ali kad igraš karte kod kuće sa rođenim bratom ili sa svojom decom – igraš da pobediš, a ne da izgubiš! Zašto bi u fudbalu bilo drugačije? ’Ja ću ovako lepo da igram, a mogu i da gubim…’ Pa valjda je cilj da se pobedi!
Nikolić ističe da se rešenje nalazi u pragmatizmu i balansu:
– Nisam ni pristalica onih koji se stalno svima adaptiraju, jer gde je onda tvoj identitet? Istina je u sredini. Trenerski posao je da od resursa koje imaš – a to su igrači koje imaš na raspolaganju – izvučeš najbolje. Ako imaš brzog igrača, stvori mu situaciju da pokaže brzinu. Ako imaš tehnički dominantnog, postavi igru tako da to dođe do izražaja. Sve to mora da se uklopi u kolektiv koji daje rezultat. A priče o lepoti… Pametni ljudi su davno rekli: lepota je u oku posmatrača. Danas se preteruje sa podacima, mada ne treba ići ni u drugu krajnost i ignorisati ih. Balans je ključ svega.
Photo: F.S./ATAImages
Rad u velikanu poput AEK-a sa sobom nosi specifičnu težinu balkanskog mentaliteta gde se svaki poraz doživljava kao smak sveta.
– Moraš da upoznaš tradiciju kluba u koji dolaziš. AEK su 1924. godine osnovale izbeglice iz Konstantinopolja, današnjeg Istanbula. Ti ljudi su porodično, generacijski vezani za taj klub. To osetiš na stadionu već u prvoj ili drugoj utakmici. Taj stadion se doslovno zapali kad ekipa igra agresivno, kad ide napred! U takozvanim manjim klubovima mnogo je lakše sprovoditi svoju filozofiju – dođe rodbina, prijatelji sa pozivnicama, svi te vole i gledaju kroz roze naočare. Možeš i da izgubiš, gazda ima strpljenja. U velikim klubovima tog strpljenja nema ni sekund.
Ipak, realnost na papiru često se kosi sa željama navijača:
– Mi smo preskočili neke stepenike i ostvarili uspeh pre vremena. Po tri ključna parametra – budžet kluba, tržišna vrednost ekipe i broj osvojenih bodova – mi smo tek četvrti u Grčkoj! Olimpijakos i Panatinaikos su značajno ispred nas po finansijama, PAOK je tu negde ili malo iznad. Ali ja na sastancima stalno ponavljam: ’Realnost nije činjenica iz koje se mora živeti!’ Igrali smo sa Brajtonom koji je deset puta skuplji od nas, pa šta to znači – da ne treba da se pobijemo s njima na terenu? Naravno da hoćemo! Ali kalendar je nemilosrdan, emotivno pražnjenje je ogromno i bez širine od 25 podjednako kvalitetnih igrača i stalne rotacije, danas je nemoguće preživeti ritam sreda-subota.
VAR i ubijanje emocije: „Sudija mora da ostane institucija, a ne svirač faulova!“
Kao i mnogi tradicionalisti, Nikolić ne krije skepsu prema uplivu video-tehnologije u najvažniju sporednu stvar na svetu.
– Nisam ljubitelj VAR-a, to je opštepoznato. Svi mi u fudbalu – igrači, treneri, sudije, maseri, pa i onaj čovek što kosi travu – živimo za jedan jedini momenat: trenutak postizanja gola! To je erupcija emocija zbog koje se bavimo ovim poslom. A do čega smo došli danas? Padne gol, a na stadionu tišina, niko se ne raduje! Svi stoje, gledaju u sudiju, čeka se famozna provera iz sobe… I onda posle dva ili tri minuta, kad jave da je sve u redu, ide ono veštačko: ’Jeej, ipak smo dali gol’. Ta filozofska muka ubija strast. Gol-tehnologija na liniji je sjajna – sat zapišti, lopta prešla, čisto kao suza. Ali crtanje linija ofsajda za milimetar, dosuđivanje penala na usporenom snimku… Fudbal je igra kontakta! Ne bih voleo da se glavni sudija pretvori u običnog svirača faulova na centru, dok mu sve krupne odluke donosi neko iz sobe. Sudija na terenu mora da ostane institucija.
Photo: F.S./ATAImages
Na pitanje kolega iz publike kako izgraditi autoritet i šta je ključ u vođenju karijere, Nikolić je izneo suštinu svoje filozofije:
1. Znanje pre vike
– Autoritet znanja je najjači autoritet. Neko je miran, neko maše rukama, ali najvažnije je – nema glume! Budi to što jesi. Nemoj da razmišljaš šta misli predsednik, šta će reći novinari ili kako izgledaš u prenosu. Ti si taj, od tebe sve zavisi.
2. Nikad ne svaljuj krivicu na druge
– To je pravilo broj jedan ako želiš da budeš lider: nikada ne traži krivca u sudiji, predsedniku, a pogotovo ne u igraču! Igrači su za mene svetinja. Zašto? Zato što sam ih ja selektirao i ja sam ih stavio na teren. Moja je odluka! Kad ne valja, gledaj u sebe i svoje saradnike – šta mi nismo dobro uradili?
3. Igrači pobednici ispred ’data’ analitike
– Danas je sve puno podataka, američkog pristupa gde analitičari bez trenera dovode igrače. Ne verujem u to. Ja pre dovođenja moram da sednem s tim momkom, da ga pogledam u oči, da popričamo. Volim igrače pobednike, one koji mogu da izdrže pritisak, pun stadion i teške trenutke. Karakter je uvek na prvom mestu.
4. Nauči da kažeš ’NE’
– Moraš da znaš zašto ideš u neki klub, a klub mora da zna zašto dovodi baš tebe. U našem regionu često presudi finansijski momenat, pa se prihvati bilo šta. Što se grbavo rodi, ni vreme ne ispravi. Ako u startu nema hemije, to je osuđeno na propast.
Na kraju, Nikolić je progovorio o temi o kojoj se u fudbalu uglavnom ćuti – mentalnom zdravlju i sagorevanju (burn-out) na klupi.
– Pred utakmicu uvek spavam kao top, devet ili deset sati. Tokom sedmice pet do šest, ali pred meč nemam problem sa snom. Ipak, pražnjenje u ovom poslu je jezivo. Zato svako mora da pronađe svoj ’punjač’. Ako ne puniš baterije, brzo ćeš izgoreti. Taj punjač za nekog je dobra knjiga, za nekog mir u porodici, za nekog hobi… Ja ponekad volim da odem u kafanu sa prijateljima, nađem ventil i opustim se. Kad osetiš da si pao, tu nastupa tvoj stručni štab da povuče teret. Razgovor sa suprugom, saradnikom ili prijateljem ima pravo terapeutsko dejstvo. Bez mentalne higijene, u fudbalu nema dugog veka – zaključio je Nikolić.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
