Nek ti je na obraz, Crna Goro! Svet joj se divi, a zemlja za koju nastupa je razapinje (VIDEO)

Sportska istorija regiona pamtiće nezaboravne duelske borbe u skoku uvis između naše mlade heroine Angeline Topić i crnogorske atletske zvezde Marije Vuković.

Dimitrije Vasiljevic / Alamy / Profimedia

Iz tih velikih sportskih okršaja rodilo se jedno još veće, iskreno prijateljstvo koje je prevazišlo generacijske razlike. Međutim, dok je svet sa divljenjem gledao u visine koje Marija preskače, u njenoj Crnoj Gori dočekao ju je zid nerazumevanja i gorčine.

Marija Vuković je nedavno, gostujući uživo u programu RTCG-a, otvorila dušu i zaplakala pred milionima gledalaca. Njene suze nisu bile hir, već krik sportistkinje koja je celo svoje biće i karijeru posvetila crvenoj zastavi, da bi na kraju doživela da je sopstvena domovina ne ceni dovoljno.

– Na Mediteranskim igrama jedino se zbog mene svirala državna himna. Nekako imam taj osećaj da u Atini, u svetu, ljudi to znaju i cene, a kad dođem kući – nije baš tako”, kroz suze je priznala Marija, ogolivši surovu realnost sa kojom se suočava.

Bura u crnogorskoj javnosti podigla se nakon što je Marija, u jednoj potpuno benignoj igri i šali tokom Olimpijskih igara, kada je trebala da nacrta pernatu životinju, crnogorskog orla sa zastave nazvala “kokoškom”. Brzopleta izjava izazvala je lavinu osuda, dežurni kritičari su jedva dočekali skandal, a preko noći su zaboravljeni svi njeni istorijski uspesi.

Javnost se lako ogrešila o devojku koja je Crnoj Gori donela evropsko srebro u Minhenu i bezbroj puta ponosno širila tu istu zastavu na najvećim svetskim smotrama. Ljudi su odabrali da se zakače za jednu nespretnu reč, ignorišući godine znoja, odricanja i povreda koje je pretrpela da bi se crnogorska himna čula u svetu.

Marija se ubrzo javno i iskreno izvinila, svesna težine javne reči:

– Nikada ne bih ni pomislila, a kamoli namerno unizila grb i zastavu svoje zemlje. A Crna Gora jeste moja zemlja. Unižavajući nju, unizila bih i sebe.”

Ipak, gorak ukus je ostao. Njene suze u studiju podsećaju nas na to koliko smo kao društvo brzi na osudi, a spori na zahvalnosti. Marija Vuković je zaslužila orden i poštovanje, a dobila je kritike onih koji nikada nisu osetili pritisak i čast nošenja državnog grba. Na kraju, njena poruka onima koji slave tuđu grešku ostaje lekcija iz dostojanstva: “Ja bih stvarno volela da ti ljudi nađu mir u sebi. Bez radosti ovaj život nije lep, to je njima na obraz.”