admin
AKO pesma u sebi ima nešto istinito, ona više nema godine.
Foto: Ante Odak
Ovom mišlju razgovor za „Večernje novosti“ započinje regionalni pop pevač Petar Grašo, jedan od onih izvođača čije pesme uspevaju da premoste generacijske razlike i ostanu deo života publike dugo nakon što su nastale. Upravo u toj jednostavnosti, iskrenosti i emociji pevač vidi tajnu trajanja muzike, ali i najveću potvrdu svog višedecenijskog rada.
Pred povratak u Beograd, gde će 15. oktobra održati koncert u kultnom Sava centru, Grašo govori o posebnoj vezi sa ovdašnjom publikom, večeri koju priprema i muzici koja, kako kaže, ne treba da bude samo spektakl već trenutak koji će se dugo pamtiti. Otkriva i zašto na sceni voli da ostavi prostor za neplanirane trenutke, ali i šta bi voleo da publika ponese sa sobom kada se svetla ugase.
Iza uspešne karijere, brojnih hitova i rasprodatih dvorana, danas stoji čovek koji drugačije gleda na život, ljubav i vreme. Brak sa Hanom i očinstvo promenili su mu perspektivu, dok mu Split, more, dobra hrana i ljudi koje voli ostaju dragoceno utočište od užurbanog estradnog života. Petar nam otkriva kako se menjao zajedno sa svojim pesmama, šta mu je danas najvažnije i zašto veruje da je najveći uspeh kada publika posle koncerta ne kaže „kako je bilo veliko“, već „kako nam je bilo lepo“.
Foto: ATA Images/A. A.
*Kada pogledate iza sebe, šta je to u vašoj muzici što već decenijama na isti način povezuje i starije i mlađe generacije širom regiona?
– Mislim da tu nema neke velike tajne. Ljudi se kroz generacije menjaju, tehnologija se menja, način na koji slušamo muziku se menja, ali ono zbog čega se zaljubljujemo, patimo, čekamo nekoga ili se nekome vraćamo, to je manje-više isto otkad postoji čovek. Uvek sam pokušavao da pevam o tim običnim, malim velikim stvarima. Važno je da pesmu podjednako može pevati čovek od šezdeset i devojka od dvadeset godina. Meni je najveći kompliment kada na koncertu vidim roditelje koji su nekada dolazili sami, a danas dovode svoju decu. To znači da su pesme uspele da žive malo duže od trenutka u kojem su nastale. A to je, na kraju, jedino što vredi.
*Beogradska publika vas uvek dočeka sa posebnom emocijom. Kako se osećate pred povratak u kultni Sava centar i šta nam pripremate za 15. oktobar?
– Beograd je prema meni uvek imao neku posebnu vrstu nežnosti i ja to nikada nisam uzimao zdravo za gotovo. Postoje gradovi u kojima odradite odličan koncert, a postoje gradovi u kojima imate osećaj da publika peva zajedno s vama još pre nego što ste otvorili usta. Beograd mi je često bio upravo takav. Sava centar, osim toga, nije samo dvorana. U njoj postoji neka memorija. Mnogo velikih ljudi je tamo stajalo pre nas i čovek ipak oseti malu odgovornost kada izađe na tu pozornicu. Za 15. oktobar pripremamo koncert koji neće biti trka kroz pesme, nego jedno lepo veče kojem želimo dati vremena da diše. Biće pesama koje ljudi očekuju, nekih koje dugo nismo svirali i, nadam se, nekoliko trenutaka koji se ne mogu unapred isplanirati. Jer najbolji deo koncerta obično nije ono što piše u scenariju.
*Vaši koncerti uvek imaju toplu, intimnu atmosferu, bez obzira na veličinu dvorane. Kako uspevate da ostvarite tako blisku vezu sa hiljadama ljudi u publici?
– Verovatno tako što nikada ne pokušavam da zamislim da pevam pred nekoliko hiljada ljudi. Pevam kao da je preko puta mene jedan čovek kojem tu pesmu želim da ispričam. Publika vrlo brzo prepozna kada joj nešto prodajete, a kada joj nešto dajete. Uvek sam više verovao ovom drugom. Na koncertu morate biti spremni malo izgubiti kontrolu. Ako sve bude savršeno programirano, možda ćete napraviti odličnu predstavu, ali ne nužno i veče koje će ljudi pamtiti. Nekad jedan pogled iz publike, nečiji glas ili dve sekunde tišine vrede više od cele produkcije. Muzika je, zapravo, čudan posao: izađete pred pet hiljada nepoznatih ljudi i pokušavate da se ponašate kao da ste svi došli na istu porodičnu večeru. Takav osećaj ja imam kada sam na sceni.
Foto: ATA Images/A. A.
*Poslednjih godina ostvarili ste se u najlepšim porodičnim ulogama. Koliko su vas brak sa Hanom i očinstvo prema vašoj deci Albi i Toniju promenili i kao čoveka i kao umetnika?
– Promenili su perspektivu. Pre dece čovek dosta ozbiljno shvata samoga sebe. Misliš da su koncert, pesma koja još nije završena ili neki problem tog dana najvažnija stvar na svetu. Onda dobijete decu i vrlo brzo shvatite da niste glavni lik u filmu. I to je jedno veliko olakšanje. Očinstvo vas može naučiti nečemu što vam ni najveća karijera ne može objasniti, da vreme nije beskonačno. Deca rastu neverovatnom brzinom i odjednom počnete puno pažljivije da birate gde ćete biti, s kim ćete biti i na šta ćete potrošiti svoj dan. A umetnički… ne znam jesam li zbog toga bolji ili ne, to će drugi procenjivati. Ali sigurno drugačije osećam neke stihove. Kad čovek dobije nešto što voli više od sebe, promeni mu se i definicija ljubavi.
*Poznato je da volite Split, gastronomiju i dobru hranu. Da li je to vaša oaza mira u kojoj punite baterije i bežite od užurbanog estradnog života?
– Apsolutno. Iako u Splitu reč „mir“ treba koristiti dosta oprezno (smeh). Veoma sam vezan za Mediteran, za more, ljude, pijacu, dobar sto… To nije samo gastronomija nego i način života. Za stolom se kod nas reši pola svetskih problema, a druga polovina se ostavi za sutra uz ručak. Nikad nisam imao potrebu ni želju da živim estradu dvadeset četiri sata dnevno. Volim koncerte i svoj posao, ali volim i trenutak kada se ugase svetla. Normalan život me zapravo vraća muzici. Dobra riba, čaša vina, nekoliko ljudi koje voliš i razgovor u kojem niko ne gleda na sat, meni je to već prilično ozbiljan luksuz. S godinama čovek shvati da bogatstvo možda nije u tome koliko stvari možeš sebi da priuštiš, nego koliko trenutaka sa dragim ljudima možeš imati i sačuvati.
*Posle toliko godina uspešne karijere i rasprodatih koncerata, sa kakvom porukom i osećajem biste voleli da publika ode kući nakon koncerta u Beogradu?
– Ne bih voleo da odu kući misleći: „Kako je ovo bio veliki koncert“. „Više bih voleo da kažu: „Kako nam je bilo lepo“. Velike produkcije se pamte neko vreme, ali osećaj ostaje mnogo duže. Ako se neko te večeri seti čoveka kojeg voli, ako nekoga pozove nakon koncerta, ako se pomire ljudi koji su se bezveze posvađali ili se jednostavno vrate kući malo lakšeg srca, onda smo napravili nešto dobro. Na kraju se i cela ova priča s muzikom svodi na vrlo jednostavnu stvar: svi imamo ograničen broj večeri u životu. Ako jednu od njih provedemo zajedno i ona nam ostane u lepom sećanju, meni je to sasvim dovoljan razlog da i dalje izlazim na pozornicu.
BONUS VIDEO:
ŠAMPIONI U FOKUSU: Anđela Vuković | Radoznalost je njena supermoć
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
