LORDAN ZAFRANOVIĆ: Film mora da pamti, upozorava i govori budućim generacijama

„Veče sa Lordanom Zafranovićem“, susret i razgovor sa jednim od najznačajnijih reditelja jugoslovenske i regionalne kinematografije, koji i dalje veruje da film mora da pamti, upozorava i ostavlja trag organizovano je u vrtu Kuće Iva Andrića. Sa Zafranovićem je razgovarao novinar i publicista Perica Đaković.

Foto: Kuća Iva Andrića

Brojna, pažljiva i na kraju oduševljena publika pratila je gotovo dvočasovnu ispovednu priču o filmu, umetnosti, zlu, pamćenju, ljudskosti i odgovornosti umetnika. Posebnu emociju doneo je kratak, neposredan i topao razgovor Lordana Zafranovića i Tanje Bošković, glumice čija je uloga u „Okupaciji u 26 slika“ ostala jedno od najupečatljivih mesta njegovog filmskog opusa. Tanja Bošković priznala je da joj je tada jedna od najvećih prepreka bio stid kojeg se kroz rad sa rediteljem oslobodila ali i spoznala da čoveku treba verovati i ne zadržavati se samo na onome što je „prvi sloj“ prvi utisak o njemu.

– Bogu hvala, stekla sam prijatelja – kazala je Bošković, sažimajući u jednoj rečenici odnos dvoje velikih umetnika.

Zafranović je podsetio da pre snimanja uvek dugo razgovara sa glumcem, a u Tanji Bošković je, odmah prepoznao nešto posebno. Premda je ona govorila o stidu, on je doživljavao kao „apsolutno slobodnu“ i sigurnu, glumicu koja je kasnije pravila „briljantnu ulogu za ulogom“, “pobednicu, sposobnu da ode tamo gde mnoge druge u to vreme možda ne bi ni pomislile”.

Publici su prikazani inserti kultnog ostvarenja „Okupacija u 26 slika“, materijali posvećeni Jasenovcu i fotografije iz „Zlatnog reza 42“, pa je i to bilo svojevrsno putovanje kroz Zafranovićev filmski i životni svet.

Govoreći o „Okupaciji u 26 slika“, filmu u kojem je prikazao kako zlo nastaje i širi se u Dubrovniku, jednom gosparskom, mediteranskom gradu, Zafranović se prisetio i problema koji su pratili ovaj film nakon nastanka. Sličan put sada prevaljuje i njegov „Zlatan rez 42“.

Zanimljivo je bilo čuti Zafranovićevo kazivanje o unutrašnjoj konstrukciji filma, o kojoj je, naizgled neočekivano, počeo da razmišlja još dok se, po očevoj želji, školovao za inženjera brodogradnje. Na predmetu „teorija broda“ shvatio je da brod drži konstrukcija skrivena ispod svega što vidimo spolja. Taj princip primenio je na svoje filmove: ispod glumaca, slike, scenografije, dijaloga i muzike, mora postojati čvrsta dramaturška konstrukcija koja sve drži na okupu. Zato svoje filmove promišlja i kroz geometrijske oblike – krug, kvadrat, kuglu, kupu, elipsu. Književnost i slikarstvo smatravažnim „štakama“ filma a muzika jeposebno značajna. Film je, kazao je, sličan simfoniji – ima uvertiru, sukobe, razvoj, dramu, vrhunac i veliko finale.

Govoreći o formi, Zafranović je stigao i do Leonardovog čoveka i idealnih proporcija ljudskog tela – odnosa kruga i kvadrata. Ali taj čovek u njegovom filmskom svetu postaje ugrožen.

– On je raskomadan, ruke, noge, glava, telo, a formalna lepota sudara se sa dokumentovanim zlom.

Ta protivrečnost Zafranovića posebno potresa u evropskoj civilizaciji i kroz pitanje kako su se najmonstruozniji zločini mogli dogoditi u sredini koja je dala Betovena, Mocarta, Getea, veliku filozofiju, književnost i slikarstvo. Zato film mora da bude i upozorenje,premda je mlada umetnost.

– Ono što danas snimamo za nekoliko stotina godina biće neka vrsta „arheološkog nalaza“ na osnovu kojeg će buduće generacije suditi kakvi smo bili – rekao je Zafranović uveren da će proći vreme „mali ekrana“ u odnosu na koje je bioskop superioran. Naveo je i podvod tom optimizmu.

– Televizija i telefon obraćaju se, pre svega razumu, dok film na velikom platnu, sa snažnim zvukom i u zajedničkom iskustvu sa drugim gledaocima ulazi direktno u dušu.

Ponovni boravak u Herceg Novom bio je za Zafranovića prilično inspirativan, u ovom gradu mogao bi da bude „kao kod kuće“. Govorio je i o ponovnom čitanju primorskih priča Sime Matavulja i ideji da od nekoliko njih koje su praktično gotov scenario napravi novi film.