in

ŠTO UKRAJINI PRIZNAJU, NE DAJU I SRBIJI: Intervju

ŠTO UKRAJINI PRIZNAJU, NE DAJU I SRBIJI: Intervju

NEPOVREDIVOST granica unutar Evrope je od suštinskog značaja. Osim ako to nekome ne smeta. Ni evropskim ni američkim vlastima nije problem to što se Srbiji oduzima njena istorijska pokrajina, ali kada je reč o Ukrajini, onda je to drama. Radi se o dvostrukim standardima.

Foto EPA

To, u intervjuu za “Novosti” ističe evropski poslanik Tjeri Marijani, član francuske stranke Nacionalno okupljanje i nekadašnji ministar.

Zašto međunarodna zajednica, tj. Zapad, različito gledaju na poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine i Srbije?

– Primenjuju se pravila, kada to nekome odgovara, a zaboravljaju se, kada smetaju. To se danas najbolje vidi. Protekle sedmice Savet Evrope pokušavao je da primi Kosovo kao članicu, dok EU u isto vreme ukida vize za Kosovo. Guraju to na silu, iako pet zemalja članica nije priznalo tzv. Kosovo. To pokazuje da EU nema demokratsku, već tehnokratsku konstrukciju. Ne zanima ih stav određenih zemalja. Najbolji primer za to je upravo Kosovo.

Hrvatski poslanici više puta ogranizovali su događaje u čast kontroverznog kardinala Stepinca iz doba NDH. Brisel kaže da su poslanici slobodni da po svojoj volji organizuju skupove. Da li bi neko mogao da organizuje omaž, na primer, maršalu Petenu?

– Kada bi to neko zaista pokušao, to bi sigurno izazvalo lavinu negativnih komentara. Istina je da poslanici zaista mogu da organizuju koje god događaje žele. Ne poznajem istorijski put pomenutog hrvatskog kardinala. Ali, danas u EU postoji klima koja podržava zemlju, Ukrajinu, gde rehabilituju određene osobe koje su zagovarale nacizam. Kada vidim današnje heroje u Ukrajini, ništa ne može da me iznenadi. S druge strane, obeležili smo 80 godina od pobune u Varšavskom getu. To je zaista plemenito. Istovremeno, dok kritikujemo nacizam, nema reakcije na to kada u Ukrajini neki odaju počast osobama čija je prošlost kontradiktorna. Dobro je poznato da ima određenih, istina manjinskih jedinica u ukrajinskoj vojsci, u kojima je na delu rehabilitacija osoba koje su sarađivale s nacistima, kao što je Stepan Bandera. Nema šokiranosti zbog toga. To je taj stalni dvostruki standard i paradoks EU.

Kako gledate na sukob u Ukrajini i ulogu Rusije?

– Bio sam predsednik grupe prijateljstva sa Rusijom u francuskoj skupštini, a pre toga i grupe prijateljstva s Ukrajinom. Gledam zato ovu situaciju sa tugom. Imam prijatelje u Ukrajini i u Rusiji i oni danas vode rat jedni protiv drugih. Jedini stav koji bi EU danas trebalo da ima je da pokuša da odmah izdejstvuje prekid sukoba i organizovanje mirovne konferencije. Sada je, međutim, jedina preokupacija EU da isporuči oružje da bi rat trajao duže.

Život u Evropi je sve skuplji. Do koje mere sankcije protiv Rusije tome doprinose?

– Najviše su poskupeli prehrambeni proizvodi. Očekujemo da porast iznosi 20 odsto u maju. Razlozi za to su sankcije, ali i trgovinska marža koju su značajno povećali oni koji profitiraju od ove situacije. Veoma je porasla i cena đubriva. Francuska je poljoprivredna zemlja. Ali skočile su cene energenata, jer umesto da odaberemo ruski gas, uzimamo tečni gas od SAD, Katara, Alžira, što je daleko skuplje. Sankcije su u potpunosti poremetile tržište.

Kako ocenjujete aktuelno stanje u Francuskoj u kojoj su se građani digli na noge?

– Imamo predsednika u kog su građani izgubili poverenje. Uspeo je da progura svoju penzijsku reformu, jer francuski zakoni omogućuju neobične puteve za to. Poštovao je, dakle, zakon, ali ne i duh zakona. U Francuskoj smo dosta privrženi filozofu Monteskjeu koji je rekao da Vlada, osim teksta zakona, mora da poštuje i moralni sporazum između vlasti i naroda. A taj moralni sporazum je danas pogažen, jer većina Francuza ne priznaje autoritet Makrona.

Na koji način će se sve ovo završiti?

– Ovako ne može da potraje još četiri godine, koliko je Makronu ostalo od mandata. Nema kredibilitet ni u skupštini. Imamo posebnog predsednika u okviru Pete republike. Bilo je onih koji su imali istorijski legitimitet, kao predsednik De Gol. Ostali su ga sticali polako. Pompidu, D’Esten, Miteran, Širak, Sarkozi, Oland bili su gradonačelnici, poslanici, imali funkcije u narodu. Makron je jedinstven slučaj. Došao je iz Rotšild banke u Vladu i nikada nije upoznao Francuze iz baze. Posle reizbora je rekao da je tokom prvog mandata “naučio da voli Francuze”. Da li to znači da ih, kada je prvi put izabran, nije voleo? Imamo predsednika koji odaje utisak da prezire svoje sunarodnike. Dok demonstriraju, kaže da ništa nisu razumeli. Kao da nisu dovoljno inteligentni da bi on njima vladao.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da ovakva politika otvara vrata za Marin le Pen koja bi, da su danas izbori, pobedila?

– Od početka, ona mu se kategorički suprotstavlja. Sindikati, Melanšon i republikanci su na prethodnim izborima pozvali da se glasa za Makrona. Marin le Pen je dosledna. Kazala je da će s Makronom doći do socijalnog sukoba oko penzija. Marin le Pen i Nacionalno okupljanje su, takođe, tokom aktuelnih događaja pokazali da veoma poštuju institucije. Poslanici krajnje levice su se u skupštini ponašali više kao da su na vašaru. Istina je da su Marin le Pen i Nacionalno okupljanje dobitnici, jer su jedini pokazali da su ozbiljni i da predlažu drugo rešenje.

Bilo je nasilja… Kako se boriti protiv vlasti koja ne čuje mirne proteste i ne reaguje na njih?

– Najveći deo protesta je bio miran. Ne mešam časne demonstrante koji su protiv zakona i one koje zovu “crnim blokovima”, pripadnike krajnje levice koji dolaze na kraju svakih manifestacija da se obračunaju s policijom i nadaju se da će sve uvući u spiralu nasilja. Jedini način da se danas izađe iz ove situacije su izbori. Ne može dalje ovako da se vodi Francuska. Poslednji put kada se dešavala velika kriza, bio je maj 1968. General De Gol je tada imao nekoliko obraćanja koja su loše primljena, a onda je u junu raspustio skupštinu, ponovo smo izašli na izbore, i sve je došlo na svoje mesto. Danas imamo predsednika koji više nema većinu, koji se boji izbora jer zna da bi bili katastrofa po njega i njegov tabor i koji ne želi išta da menja. Pred Makronom su tri izbora: da ponudi ostavku što neće učiniti, da promeni politiku za šta je previše tvrdoglav i treća je da raspiše izbore. Moraće to na kraju da uradi, jer ovako ne može dalje. Krajem nedelje je bio u Alzasu. Zanima me koliko ga je policajaca čuvalo. Takva situacija ne može da potraje. Reći ljudima da je zakon usvojen i da prelazimo na nešto drugo, zaista znači smatrati Francuze slaboumnima. Njegov govor u kome je tražio sto dana za nove akcije je istinski neprimeren. Ko poznaje francusku istoriju, znaće da je sinonim za sto dana povratak Napoleona na vlast, koji se završio porazom kod Vaterloa.

Neki su jednakiji od drugih

MAKRON ističe da je prilikom usvajanja penzijskog zakona reagovao jer je bio obavezan da odgovori na zahteve iz Brisela. Koliko u tome ima istine i opravdanja?

– Istina je da su postojala očekivanja. Ali, u Briselu zasedaju dve vrste zemalja. Iako su sve jednake, neke su jednakije od drugih. Postoje one koji daju finansijski doprinos i druge koje ga dobijaju. Francuska je među velikim istorijskim članicama. Opravdavati penzijsku reformu zahtevima EU nije pravedno. EU može da traži, ali ne i da zahteva reforme. Nije nam gorelo pod nogama. Nismo u situaciji Poljske ili Mađarske. Ne mogu da nam kažu da će, ako ne uradimo ovo ili ono, da nam ukinu subvencije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije