in

NA BES NATO BOMBARDERA ODGOVORENO JE PRKOSOM: Najviše muka zbog “paučine” iz grafitnih bombi

NA BES NATO BOMBARDERA ODGOVORENO JE PRKOSOM: Najviše muka zbog “paučine” iz grafitnih bombi

POLE višedecenijskog rada na trafostanici (TS) „Niš 2“, gledam danas sa terase svoga stana na to „moje“ postrojenje, pa naviru sećanja na dobre, ali i teške dane.

Foto Iz knjige „EPS tokom NATO agresije“

Bio sam zadovoljan kada posle mnogo truda i rada uspešno završimo neki posao i pustimo postrojenje u rad. A pamtim i strašne dane borbe na život i smrt u vreme agresije 1999. godine.

Sa kolegama sam dežurao na komandi dok su avioni leteli iznad naših glava. Rezervnog položaja nije bilo, tu je bila komandna tabla, ali ne i daljinski i mobilni telefoni. Ciljevi bombardovanja nam nisu bili poznati – nismo znali da li će napadati trafostanicu ili neki drugi objekat. Više puta su bombardovani ciljevi u Nišu. Sa dispečerima, koji su neumorno radili i stalno bili sa nama na vezi, pratili smo situaciju. Oči su nam bile stalno usmerene na komandnu tablu i malu Skadu za ostale trafostanice 110/35 kV  na jugu i istoku naše zemlje.

Prvi put je TS „Niš 2“ bila meta bombardera 24. marta 1999. u 20 časova. Razorne bombe su upotrebljene tri puta, a grafitnim bombama je trafostanica gađana dva puta. Za sve to vreme nisam znao šta je gore – razorne bombe koje su srušile i probile debele, metalne, portalne konstrukcije ili tanke niti vlaknaste materije grafitnih bombi, koje su, pošto su bile provodne, stalno isključivale elemente u postrojenju. Radilo se i danju i noću i niko nije pitao za radno vreme. Bilo je pomoći kako ekipe iz Kruševca, tako i ekipe iz Bora. Svi su došli da pomognu da se napajanje električnom energijom stabilizuje. Međutim, čim bi postrojenje bilo osposobljeno, bombardovanje je nastavljeno. Kao da su nas posmatrali. Nakon nekoliko sati bombe ili kontejneri sa grafitnim vlaknima su opet bili bačeni… i tako više puta.

NAJTEŽE je, čini mi se, bilo kada su bacili onu gadnu „paučinu“. Nismo znali šta je, a u postrojenju su se svi dalekovodi pogasili. Nismo mogli da izađemo napolje, a instrumenti na komandnoj tabli su bili na nuli. Dispečeri su nas zvali i pitali o čemu je reč, a mi nismo znali da im odgovorimo. Pitaju nas da li na nekom dalekovodu ima napona ili povratnog, ali nije ga bilo. I onda sam primetio u uglu kontrolne table da ima napona iz hidroelektrane „Zavoj“. Pokušao sam da izađem kako bih pregledao postrojenje, ali napolju je sve bilo prekriveno paučinom i nije se moglo izaći iz komandne sale. Uključio sam priručnu lampu i osvetlio. Provodnici nisu bili pokidani, sabirnice su bile ispravne, ali je „paučine“ bilo svuda. Sa druge strane železničke pruge video sam parkiran automobil, a vozač je signalizirao svetlima.

Došao je gradonačelnik da pruži pomoć, ali mi i dalje nismo znali šta nas je zadesilo. Sledećeg dana je stigla vojna jedinica da bi ispitala svojstva vlakana – jesu li radioaktivni ili ne. Nosili su uređaje i merili nivo radioaktivnosti u postrojenju, a uzorke vlakana odneli na ispitivanje. Nakon svih analiza zaključak je bio da se u ovakvim okolnostima može raditi, ali sa maskama na licu, jer je isuviše opasno udisati čestice sadržaja grafitnih bombi. A vlakna su bila svuda, kako u postrojenju, tako i u okolini – u naselju i šumi oko postrojenja.

Grafitna vlakna su bila svuda: u postrojenju, u naselju i šumi

U čišćenju postrojenja smo svi učestvovali i sakupljali vlakna čime god smo mogli, dok su meštani iz naselja pomagali i pokupljenu paučinu od vlakna iz grafitnih bombi izvozili traktorima na određena mesta. Vetar je paučinu raznosio po postrojenju i okolini i kačio je na dalekovode izvan postrojenja. Vojska je prskala tlo da bi se preostala vlakna zadržala na zemlji. Uprkos strahu, radili smo sa puno elana i uspeli smo da očistimo postrojenje i stavimo ga u pogon. Bilo, ne ponovilo se.

NAKON svega, pristupilo se obnovi polomljenih delova. Trebalo je dosta toga zameniti. Uglavnom smo se snalazili, iskoristili sve raspoložive ispravne delove, rezerve iz drugih trafostanica, kao i donacije. Šteta je bila velika. Nekih uništenih transformatora mi je iskreno bilo žao. Oprema koja je radila besprekorno godinama, nakon bombardovanja je gorela skoro mesec dana. U postrojenju 110 kV je dugo postojao jedan krater u kojem je duboko u zemlji bio deo kontejnera od grafitnih bombi. Prostor smo ogradili i obezbedili sve do dolaska ekipe za razminiranje. Nakon otkopavanja i vađenja ostataka ubojitih sredstava svi smo se slobodnije kretali.

Sve ovo vreme smo bili organizovani uz veliku disciplinu, tako da se niko nije povredio, a kamoli nešto teže. Dispečeri su sa puno razumevanja i uz stalne konsultacije donosili odluke, često prepuštajući izbor rukovaocima u cilju maksimalnog obezbeđenja. Postojalo je puno poverenje između ljudi, a sve su to bili iskusni rukovaoci. Obnova postrojenja je završena posle puno rada, a ja sam otišao u penziju. Sada su tu mlade kolege, koje upravljaju ovim važnim postrojenjem TS „Niš 2“. (Zoran V. Stanković )

POČISTILI „MILOSRDNE“

„MILOSRDNI“ se nisu nadali da će najprostija naprava – METLA počistiti to đubre. Prvo obične, pa onda sa dugim drškama – granje. I zahvaljujući ovom „pronalasku“, delove objekta potrebne za napajanje nužnih potrošača smo vraćali u pogon veoma brzo, uglavnom istog dana. Kompletan objekat je bio u pogonu za nekoliko dana.

PO TRAFOSTANICI „Niš 2“ dejstvovano je pet puta u toku tako lepo nazvane kampanje „Milosrdni anđeo“. Tri puta su bacali mrežu provodnih vlakana i na taj način izazivali bezbroj kratkih spojeva sa nesagledivim posledicama na okolnim dalekovodima i naročito u samom postrojenju. Vlakna su bila odlično konstruisana za podlu namenu: bila su višeslojna, provodna i vrlo lagana – vetar ih je vitlao na sve strane. Teško ih je bilo obuzdati i računali su da ćemo se njima baviti dugoročno.

I pose toga  „milosrdnog anđela“   je uhvatio veliki bes. Opalio je razornim projektilima po postrojenju: prvo sa dva u temelje dva DV polja 400 kV i četiri DV polja 110 kV. Na ovo dejstvovanje odgovorili smo velikim radom na otklanjanju posledica razaranja, ali i snalaženjem – raznim prevezivanjem u ispravnom delu postrojenja i okolnih dalekovoda. Opet su potrošači vrlo brzo dobili električnu energiju – neki istog dana, a ostalima je stizala kako su radovi napredovali.

Trafostanica  „Niš 2“ bila je meta NATO bombadera pet puta

ALI  „Anđeo“ je i dalje bio besan, jer nije postigao cilj. Jedne večeri, dok su ekipe odlazile iz objekta (srećom sve su bile na bezbednom rastojanju od TS), zagrmelo je sa četiri površinska projektila, tako da u postrojenju nije ostalo ispravnih polja ni ispravnih transformatora – od četiri, dva su uništena, a dva su oštećena. Sve je sravnjeno sa zemljom. Na njegov BES, mi smo odgovorili PRKOSOM, radom i snalažljivošću: istog dana smo bez TS 400/ 220/110 kV prevezivanjem i povezivanjem DV 110 kV na druge objekte pustili napon značajnom delu nužnih potrošača.

Posle Kumanovskog  sporazuma, radove na obnovi TS izvodili su radnici pogona Kruševac, Izgradnje, Valjevo, Bor, Obilić, delovi „Elektroistoka“ i uz pomoć gradskih komunalnih službi, MUP-a Niš… Od jula 1999. do septembra 2000. godine TS 400/220/110 kV „Niš 2“ je vraćena u funkcionalno stanje od pre dejstava „Milosrdnog anđela“. On iz BESA, mi iz PRKOSA, NE PONOVILO SE !

Na sve ovo, mladi kolega, koji u to vreme nije bio radnik „Elektroistoka“, danas, na pitanje kako je zapamtio ovaj period, udelio je najznačajniji kompliment: „Pa, mi smo uvek imali struju.“ (Zoran Mladenović)

SUTRA: BEOGRAD JE STALNO BIO NA METI NATO AGRESORA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije