in

Episkop Irinej Bulović odgovara na pitanja Milorada Vučelića

Episkop Irinej Bulović odgovara na pitanja Milorada Vučelića

U “PEČATU” je objavljen tradicionalni intervju sa episkopom Bačkim dr Irinejom Bulovićem sa kojim je razovarao Milorad Vučelić, glavni i odgovorni urednik “Večernjih novosti”.

Foto: SPC/Novosti

MILORAD VUČELIĆ: Vaše Preosveštenstvo, očigledno je da je u nekim centrima planetarne moći osmišljen plan razbijanja Pravoslavlja. Sudeći po zbivanjima u Ukrajini, taj plan se uveliko ostvaruje. Pred sam rat stvorena je od dveju ukrajinskih raskolničkih grupacija takozvana Pravoslavna Crkva Ukrajine kojoj je Carigradska Patrijaršija dodelila spornu autokefalnost. Može li se govoriti o tome da je ovaj postupak Carigradske Patrijaršije bio jedan od uzroka sadašnjeg krvoprolića u Ukrajini?

EPISKOP BAČKI DR IRINEJ BULOVIĆ: Može, ali samo veoma uslovno. Nemoguće je, naime, poverovati da je Carigradska Patrijaršija želela sadašnje krvoproliće u Ukrajini kada je, na nekanonski način, stvarala svoju crkvoliku, ali nikako i crkvenu, parastrukturu u Ukrajini, zaobilazeći postojeću većinsku kanonsku Crkvu koju je do dana sprovođenja svoje odluke i sama priznavala, a suštinski je priznaje i sada jer se ne usuđuje da je proglasi nekanonskom i nepostojećom. Tako je nastao neverovatan kanonski oksimoron: Patrijaršija koja pretenduje na svoju jurisdikciju nad ukupnom pravoslavnom dijasporom na svim kontinentima pozivajući se na kanonsko načelo da u istom gradu, odnosno na istoj široj teritoriji, ne mogu paralelno vršiti jurisdikciju dva episkopa, u praksi postupa dijametralno suprotno načelu i poretku koje zastupa – u grad i oblast sa jednim, postojećim i opštepriznatim episkopom, postavlja drugog, paralelnog, a uz to nepokajanog i bezblagodatnog raskolnika. Carigradska Patrijaršija je pritom sve vreme znala koliko je postmajdanska ukrajinska vlast, projektovana kao najradikalnija antiruska garnitura u direktnoj službi NATO-a i političkog „Zapada”, ne samo zainteresovana za transformaciju raskolničkih grupacija u svojevrsnu državnu Crkvu nego i maksimalno aktivna u progonu realne kanonske Crkve (šikaniranje sveštenstva, otimanje hramova i nasilna „preregistracija” parohija, teror nad vernicima…). Ako ništa drugo, za čitavo vreme svoje neslavne vladavine Porošenko nije, takoreći, izbijao sa obala Bosfora! Nikome – a najmanje vrhu Velike Hristove Crkve u Carigradu – nije bila potrebna posebna pronicljivost kako bi shvatio da će anticrkveno i antirusko gonjenje u uslovima rata između Rusije i kolektivnog Zapada na tlu nesrećne Ukrajine biti mnogo žešće nego što je bilo pre izbijanja sukoba.

Taj državni teror doživljava svoj vrhunac upravo ovih poslednjih dana, a ilustruje ga ne samo svetogrdni razbojnički upad policajaca i „bezbednjaka” u najveću svetinju Ukrajine i čitavog ruskog pravoslavnog sveta, Kijevo-pečersku lavru, nego i stavljanje van zakona kanonske Ukrajinske Pravoslavne Crkve i pretnja da će je „proevropski” i „demokratski” opredeljena ukrajinska država jednostavno zabraniti, ako ne i ukinuti, ne govoreći, naravno, „ako Bog da”. Na sve to, podrazumeva se, vrli zastupnici demokratije i ljudskih – a među njima i verskih – prava i sloboda s obe strane Atlantika mudro ćute jer, po njima, u Kijevu se viteški (!) brane njihove „vrednosti” i njihovi „ideali” dok je diktatura, kažu, bila i ostala trajno svojstvo Kremlja. O tempora, o mores!

Javnosti je delimično poznato da su mnogi posredno, a neki – kao Svetejši Patrijarh moskovski Kiril, mnogi teolozi iz Grčke i iz drugih jelinofonih Crkava, ali i iz naše pomesne Crkve, i ugledni verujući intelektualci – neposredno, blagovremeno i otvoreno, pre nego što je vrh Carigradske Patrijaršije doneo svoju ne samo spornu nego i protivkanonsku odluku o proglašenju autokefalnosti takozvane Pravoslavne Crkve Ukrajine, ukazivali na široki spektar različitih pogubnih posledica do kojih može doći. Posledice na koje je ukazivano ticale su se, kako već rekoh, unutrašnje situacije u samoj Ukrajini, koje su ubrzo i nastupile: otimanje hramova od kanonske Crkve, šikaniranja, pritisci i tako dalje. Ukazivano je na to da je put kojim smo se nadali da Fanar neće krenuti odveo još bolnijem cepanju Crkve u Ukrajini, još dubljem raskolu… Isto tako, ukazivano je na posledice na svepravoslavnom planu, pre svega na narušavanje odnosa među pomesnim Crkvama, koje je, svi to znamo, zakonomerno nastupilo. I sâm sam, budući da Njegovu Svetost patrijarha Vartolomeja poznajem dugi niz godina, zapravo decenijama, njemu lično, kao i drugim carigradskim arhijerejima i teolozima, bez okolišenja govorio o mogućim posledicama popuštanja političkim uticajima, ili pak nedovoljnog poznavanja dubinskih dimenzija problematike Pravoslavlja u Ukrajini, apelovao da se na svaki način izbegne mešanje u vitalno kanonsko područje Ruske Crkve. Govoreno je i da Pravoslavna Crkva na svim nivoima – od eparhijskog, pa preko pomesnog i sve do vaseljenskog – mora biti organizovana i mora se njome upravljati na načelu sabornosti i da nas samo takav način života i upravljanja čini verodostojnim, autentičnim, u savremenom svetu, prvenstveno pred rimokatolicima. Ali nažalost, ni argumenti mnogih, kao ni argumenti sveštenih kanona i iskustvo prošlih vekova, u krajnjoj liniji ni Sveto Predanje Crkve Istoka, nisu uzeti u obzir.

Dakle, svi koji su upozoravali vrh Carigradske Crkve imali su u vidu kako crkvene posledice tako i unutrašnja trvenja, čak do bratoubilačkog nasilja u Ukrajini. Ali nije se moglo predvideti da će sukobi među pravoslavnima – bez obzira na to što su bili ili inicirani ili, po izbijanju, dodatno podsticani od strane nepravoslavnih, pa i otvoreno antihrišćanskih sila, unutrašnjih i, još više, spoljašnjih – biti iskorišćeni kao prolog i mizanscen za međudržavni sukob, sa milionima izbeglica, uništavanjem gradova, desetinama hiljada žrtava među vojnicima obeju strana, ubijenim i ranjenim civilima…

Ovakav tragični razvoj događaja jeste rezultat svetskih procesa kudikamo složenijih i dalekosežnijih nego što su zatrovani odnosi između Rusije i Ukrajine (projekat Anti-Rusija, državni progon svega ruskog u Ukrajini, naročito Crkve, ruskog jezika i kulture, dugogodišnji teror nad ruskim i ruskojezičnim stanovništvom Donbasa, odbijanje NATO-a da Ukrajina bude neutralna tampon-zona i njegova namera da iziđe na granice Rusije i tako dalje). Verujem da svi mi, u svim Pravoslavnim Crkvama, treba da osećamo istu sastradalnu ljubav prema jednima i drugima i da se neprestano molimo da Gospod mira što skorije vrati mir među braću i da nipošto ne učestvujemo u propagandi onih sila koje deklarativno jesu za mir, ali ga „promovišu” tako što šalju sve više oružja u Ukrajinu i tako rade na tome da rat što duže potraje…

CEO INTERVJU PROČITAJTE KLIKOM OVDE!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije