in

Celu noć su obilazili milicijske stanice, dežurne bolnice, kolima kružili po gradu

Celu noć su obilazili milicijske stanice, dežurne bolnice, kolima kružili po gradu

Ona je ispričala dve anegdote, jednu vezanu za izlazak koji se nije najsrećnije završio, a potom i nezgodu koju je imala sa skuterom tokom snimanja spota za televiziju. Tekst prenosimo u celosti:

Među onih nekoliko, pre bih rekla teških i bolnih nego baksuznih, doživljaja postoji i jedan ovakav. Bilo je to pre desetak godina. Iako sam već nekoliko meseci bila punoletna nisam imala slobodu da sa društvom ostajem koliko želim nego samo do jedanaest uveče. Osim oreola ljubavi, nada mnom se, u to vreme natkrilio i oreol straha roditelja koji su brinuli za ćerku jedinicu, pogotovo kada je bila u kako su oni nazivali, nezgodnim i nepredvidivim godinama. Ipak, odlučila sam da se borim i pokažem da punoletstvo nije samo dobijanje lične karte već nešto više.

Da ne beše Oljine noge…

Moja najbolja prijateljica Olja i ja imale smo ekipu od desetak dobrih drugara iz trinaeste beogradske gimnazije s kojima smo redovno izlazile. Najčešće smo se okupljali u restoranu “Sunce”. Tako beše i te zimske večeri. Ali, oko deset sati, kada sam obično polazila kući, društvo iznenada odluči da se preseli i zabavu nastavi na splavu. Olja odmah predloži da i mi krenemo – samo na jedno pićence. Nije bilo potrebno nagovaranje. U veseloj ekipi, na putu za Adu, nađosmo se i nas dve.

Foto: sarics

 

Na splav stigosmo oko pola jedanaest. Popismo po jedno piće, tek da se zagrejemo, a odmah za njim dođe i druga tura. Bilo je božanstveno – sedeli smo, ćaskali, pevali i igrali. A kada podsetih Olju da je vreme da krenemo, ona me začuđeno pogleda: “Zar sada, kad je najlepše? Samo još malo” – zavapi molećivim glasom. Pridružiše joj se i ostali i svi uglas graknuše: “Samo još malo!” I dalje sedim za stolom, ali u jakni, rukavicama, s kapom na glavi, prilično neraspoložena, i samo čekam znak od Olje kada ćemo krenuti. Ali njega nije bilo. Sati se brzo nižu. Nić prolazi. Zaričem se da neću više da gledam časovnik. Trudim se da zaboravim i njega, i zabrinute roditelje, i ubeđivanje koje će neminovno uslediti.

Iznenada našem stolu prilaze muzikanti. Krenuše taktovi moje omiljene pesme “Oči zelene”. Na najelegantniji način skidam jednu, pa drugu rukavicu, spuštam torbu, vadim cigarete i padam u sevdah. Lepo raspoloženje uz svirku oteže se, bogme, do zore. Tek u tri izjutra, naš drugar Coka, nerado ostavljajući društvo, smilova se da nas odveze kući.

Na putu za Karaburmu, u Takovskoj ulici, baš preko puta televizije, zaustavlja nas milicija. Coka otvori prozor. Nisu tražili da duva, odmah ga privedoše. A Olja i ja, bez dinara u džepu, ostadosmo same na ulici, u cik zore. I tada na scenu stupaju moje “čuvene” organizatorske sposobnosti. Jedini čovek na ulici, u to vreme, beše mladić sa velikim psom. Pritrčala sam mu i upitala ga da li stanuje u blizini. Zatečen mojim nastupom, mladić potvrdno odgovara, a iz mene nezadrživo kreće bujica reči. Objašnjavam šta se dogodilo i da nam je hitno potreban telefon.

Foto: Reprint Sabor

 

 

Krenusmo prema njegovom stanu. Saznanje da je sam u kući probudi u meni neočekivan strah. Privijem se uz Olju i šapućem: “Ja ću ući da telefoniram, a ti ne ulazi. Obavezno stavi nogu da ne može da zatvori vrata.” Olja je nemo klimnula glavom. Panično vrtim brojčanik, krišom posmatrajući beskrajno ubeđivanje domaćina da i Olja uđe u stan. Nije se dala nagovoriti. Konačno dobijam vezu i javljam majci da smo žive i zdrave, samo još jedan poslić da obavimo i stižemo kući. Brzo spuštam slišalicu jer primećujem da je mladiš sve nervozniji zbog Oljine noge i tvrdoglavosti koja mu je totalno rashladila stan.

Zahvaljujemo mu na pomoći, izvinjavajući se što nemamo para da platimo telefoniranje. Samo je odmahivao rukom i gurkao me prema izlaznim vratima. Ali, mukama ne beše kraj. Trebalo je nekako da se prebacimo do splava i javimo društvu da su priveli Coku. Ali kako? Para za taksi nismo imale, a za gradski saobraćaj beše prerano. U tom trenutku spazih bela kola kako nam se približavaju. Zaustavljam ih. U kolima je sedeo gospodin od tridesetak godina. Molim ga da nas odveze do Ade. Iako se nećkao, ugurala sam Olju na zadnje sedište, a ja se smestila pored njega.

Najzad stižemo. Izlećem iz kola, a za mnom i Olja. Odjedanput se vraćam, ponovo guram prijateljicu u kola i obraćam se gospodinu: “Ne brinite, ona će biti garancija da ću vam doneti pare.” Bez reči Olja ostaje sama sa nepoznatim čovekom u kolima. Na splavu društvo totalno raspištoljeno. Objašnjavam im u kakvom smo sosu. Odlaze po Olju, plaćaju gospodinu za vožnju i konačno nas odvoze kući. A na Karaburmi zatičem majku koja, od prevelikog nerviranja, nije bila u stanju ni reč da prozbori. Tata je bio bledog lica sa podočnjacima koje je mogao u rukama da drži. Cele noći, zajedno sa Oljinim ocem, obilazili su milicijske stanice, dežurne bolnice, kolima kružili po gradu…

Foto: V. Danilov

 

Nije bilo ni drame niti teških reči. Naprotiv, u pet ujutro majka mi donese čašu toplog mleka – za dobar san. Sutradan mi saopšti da se već dogovorila sa Oljinim roditeljima da se nas dve više nećemo viđati. Naravno, i dalje smo se družile i izlazile, ali krišom. Tako sam uspela da se izborim za duže izlaske, ne baš do zore, samo do ponoći – ali i to je bilo nešto.

Luda vožnja

Ova priča vezana je za moju profesiju i kuću u kojoj radim, Televiziju Beograd. Prošlog leta, Nina Mudrinić, Joca Pavliček i ja snimali smo spot za “Zabavnu nedelju”. Vozili smo skutere. Ranije, dok sam letovala na Hvaru, vozila sam ih. Doduše, bili su nešto drugačiji, ali Bože moj, Sava je ravna pa ću se već nekako snaći.

Spot je režirao Vlada Momčilović. Stotinu puta smo sedali u skutere i uvežbavali scenu. Nije bilo loše. A onda je došao dan snimanja. Dok sam na probama blistala u punom sjaju, tog dana je sve išlo naopačke. Prvo mi je skuter upao u vodu. Srećom, dva momka ga brzo izvukoše, odvezoše na obalu, ispumpaše vodu i ponovo mi ga vratiše. Sve vreme sam čekala u vodi. A kada sam se ponovo našla u skuteru iznenada me uhvati strah. Jednostavno više nisam znala gde se nalazim i šta treba da radim. Inače sam od onih kji se ne mogu pohvaliti dobrom orijentacijom. Upalila sam motor i krenula, ali splav sa ekipom nikako da pronađem. Skuter je sve češće trzao, čak počeo i da tone. Očigledno sam precenila svoje vozačke sposobnosti. Trebalo je znati podesiti brzinu shodno vetru, za mene to beše viša matematika. Pokušavam da se okrenem nasred Save, ali bez uspeha.

Foto: Printskrin/Jutjub/Grand News TV Grand

 

Sve vreme Vlada Momčilović i kamerman me snimaju, verujući da se ludo zabavljam. Odlučila sam da se zaustavim i pomoć potražim od nekoga na obali. I dok panično napipavam dugme za stop, nokat mi se zaglavljuje. Pokušavam da ga izvučem – ne vredi. Direktno idem na splav. Ako naglo skrenem upašću u vodu, a bojim se i motora i skutera punog benzina. Ipak, ni sama ne znam kako, uspevam da skrenem.

U ekipi konačno primećuju da nešto nije u redu – toliko puta ih prolazim, a ni da im mahnem. Najzad čujem dozivanje svog imena preko megafona. Krećem pravo prema njima. Mladić uleće u vodu, odglavljuje mi nokat i isključuje skuter. Čim sam kročila na obalu, onako izbezumljena, počeh da urlam: “Ovo je prvi i poslednji put da snimam spot. Nikad više!” A spot sa skuterom bio je, bar tako kažu, vrlo uspešan.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive “Novosti”, a ovaj članak je izašao u “Saboru”, 7. marta 1994. godine. *

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici – budimo “na ti”.

Nova dimenzija novosti, vaš “Nportal.rs”.